About admin

This author has not yet filled in any details.
So far admin has created 25 blog entries.

Promocija – premijera romana “Preko puta – istina”, GKC Užice 22.10.2014

Svojim prvim objavljenim romanom „Preko puta – istina“, čija je pretpromocija održana u Užicu 22. oktobra, pred oko 400 ljudi, oborio je rekord sa prodate 192 knjige.

http://uzickanedelja.rs/promocija-romana-andrije-terzica/

 

10659228_887126977967140_2372165260974024957_n

1966885_10152882182925962_6117113479895528787_nAndrija-Terzic

10351446_988252284534431_1561461408068666186_n10625019_865649180141832_1345957254690783686_n

 

Andrija Terzic pisac Najava narednih promocija romana Jutarnji program Happy TV

Isidora Bjelica i Andrija Terzić // 29.01.2015.

Potpisivanje romana “Preko puta – istina” – 29. novembar Hala Čair u Nišu

29. novembar.
16-18 h.
Potpisujem roman “Preko puta – istina”.
Sajam knjiga u Nišu.
Hala Čair.
Štand Niškog kulturnog centra.

Lažni osmesi

Mrznem se često od dodira tuđih radosti koje su kao upućene meni, manje meni, više nekom mom trenutnom uspehu. Toliko su očigledno prazni da im se može na trenutak osetiti miris te hladne zavisti, hladne, čelično hladne, koja mi kupa um sve većom brigom da je ovaj svet toliko okrečen zlim snovima i bednim pakostima.

Crpe mi i ono malo energije što je preostalo iz te silne borbe, pa taman da se malo odmorim i to sačuvano podelim sa njima, dodje mi u borbu da se vratim, makar stajao u prvom redu, čak i bez oružja. Nekad je daleko od svih, u nekakvom uskom paklu, smeštenom dalje i od namanje sreće, zaista bolje nego bilo gde ovde. Negde tamo, gde još ta borba traje i gde je glava stalno u torbi, ume biti mnogo lepše i slobodnije čak i od rođenog doma. Ne kažem da je to normalno i da je stalno tako, čitavog života, ali ponekad, eto nekad je zaista lepše, ma koliko teško bilo.

I eto nas tu, sad, medju tim pogledima i zlatnim osmesima; zlatnim zato što su široki da se zubi samo vide, a može se ta njihova laž lako spoznati. Dakle lažni su samo dobro upakovani. Eto nas tu kažem, i sad ćemo se malo lagati i piti u tu našu čast i pobedu, a onda ćemo se rastati, kao srećno.

Mimoilazićemo se na tom, dugo očekivanom rastanku, sudaraćemo se, jer smo zbunjeni, jer sam ja ja i bili su ovde zbog mene, a oni su oni i kako to ja mogu večeras imati svoje veče, a oni ne. Sem tu najbližih iz porodice i nekih odanih prijatelja, koji su godinama ranije tu odanost već dokazali, što u malim što u velikim stvarima, nema niko da je iskren i to čak u nekim momentima ume i da pokaže, kao da namerno želi svoju zavist reklamirati.

To je život, skupina prolaznih likova, oblak nekih prividno dobrih ljudi, a u suštini dušmana. To je pozornica laži, bedna, imaginarna ljubav. Čemu ti ovde uspeh služi sem da se kitiš njime pred oreolima mržnje, prikrivenom zlobom i mizernim, isfoliranim osmesima. Tako se naši dani svode na teže borbe od onih koje se dogodiše više vekova pre ovoga, jer tada se znalo šta je obraz i poštenje, šta je iskrenost, a šta laž. Šta ti onda ostaje, sem jedne jedine istine, da se boriš u toj najtežoj borbi i da visoko podigneš glavu, a da sve ostale retrovizore i poglede usmeriš i prema prijateljima i neprijateljima, jer u ovoj igri nema mnogo pravila. Sve se svodi na jedinstvo nas samih, našu volju koja korača izdvojena od ostalih. Svako bije svoju bitku i nema mnogo poštenih. Bijemo je i sami sebi palčeve držimo.

Brod

        BROD

 

          Jedno je sigurno: moraš biti jak.

    Mislio sam da će promena navika, restauracija karaktera, okretanje ka novim ciljevima, uz maksimalnu dozu upornosti, promeniti pravac ovog odavno bušnog broda, koji je nekako jedva ostajao na površini mnogo godina unazad. Teških godina. Tonuo je lagano pa se vraćao gore, poput neiskusnog plivača kojeg savladava umor, nakon par sati plivanja daleko od obale.

           Svaki metar ka boljem teži je.

    Koliko god čvorova, koliko god tih teških metara, koliko god borbe sa besnim monsunima, koliko god novih nepredviđenih dešavanja, o kojima sad ne mogu ni da pišem, jer će tek danas iznenade svejedno je za taj brod koji iako se bori, spasa mu nema dokle god se bude obazirao na sve što će mu se na putu dogoditi. Moraš da budeš svestan da ukoliko se ne usresrediš na popravku broda, ukoliko ne odbaciš sve halucinacije o negativnim predosećajima, ukoliko ne prestaneš da razmišljaš o novim nevoljama koje će se kao neminovno desiti, taj brod će i dalje lagano tonuti, i nestajati prvo na sekud ili dva sa površine. Zatim će se njegovo plutanje vremesnki produžiti na par sekundi, pa nakon nekog vremena na više desetina sekundi i onda će posle nekoliko dana takvog sablasnog ronjenja, jednostavno zauvek nestati ispod vode.

    Mislio sam da je samo zameniti kapetana i par članova posade rešenje? Mislio sam da ako grešiš i svestan si svojih grešaka rešenje je da promeniš šemu po kojoj ploviš. Mislio sam da je samo bitno da isploviš iz luke. Mislio sam da je taj put, makar bio na trenutke i pod vodom, onaj koji je u celoj priči najbitniji. Dakle mislio sam da je bitno samo isploviti i ploviti. Mislio sam ja izgleda suviše mnogo toga, ali teško da sam išta znao o  putovanju brodova. A mislio sam da znam. Bio sam ubeđen da znam i prečesto sam bio više nego ubeđen da najbolje znam.

    Sada znam samo jedno: da moraš biti jak.

    Da i kad rešiš da promeniš mnogo toga, najbitnije je da ploviš samo pravo. Da postaviš svoga čoveka za kapetana i svoje ljude kao posadu, makar bili prosečni mornari, neka budu samo dobri, odani i pošteni ljudi. Da čuvaš svoj plan daleko od očiju svih. Da ga kriješ kao baka pitu dok svi unuci ne sednu za sto. Da se stalno smeješ i da iako osećaš neku nevolju i dalje se smeješ samoj toj pomisli da se nevolja može naslutiti. Da čekaš pravi momenat kada ćeš dodati gas i kad on dođe, kada ga sigurno osetiš, da tad pojačaš tempo i ne staješ. Ne okrećeš se iza sebe, ne slušaš šumove talasa, galamu posade, ništa ne slušaš. Samo ploviš maksimalnom brzinom. I dalje sa osmehom.

     Moraš biti jak da bi sve to organizovao i na kraju dočekao. Sa osmehom dočekao tih par minuta miline, koja je došla kao nagrada za tvoju upornost, organizaciju, smelost, hrabrost i tvoju smirenost, da sve što je pokušalo da te utopi, da sve to što je pokušalo da te sa tog puta preusmeri, jednostavno izbegneš. Da budeš jak, sa osmehom na licu da pobediš samoga sebe, jer si i sam sebi na tom putu neprijatelj, onaj isti koji ponekad kaže „ajde odmori se ili nađi drugi posao, nije ovo za tebe“. Pobeda nad samim sobom je motiv broj jedan, motiv koji ne može dati bolji dokaz tvoje pobede nad bilo čime.

  Siguran sam samo jedno: moraš biti jak.

Buđenje (Moja prva kratka priča)

Ustani Veliki vojniče. Gledam te jutros kako se po tom tvrdom krevetu od gvožđa razvlačiš. Kako se okrećeš u krug kao besan tigar po malom kavezu. Ustani, nisu ti dani odbrojani. Nema te sile koja tebi može oduzeti snagu. Znamo to svi mi koji te želimo podići. I evo ovde stojimo već puna dva sata i čekamo momenat kada ćeš ustati. Jezgroviti je uzdah koji puštaš iz sebe u snu dok te kojekekvi demoni napadaju. Tvoja podsvest se bori sa tvojom savešću. Gromoglasan je taj lik iz sna koji ti se suprostavlja. Vidi se to jasno. Ali se vidi i da mu se odupireš. Jer ti si zlatni vojnik naše čete mučenika, koja takvoga još od mračnog vezira nije videla. I nećemo dozvoliti da se postelje zauvek dočepaš, koliko god ti mislio da je gotovo i da neke se rane ne mogu zaceliti.

Tišina u pećini.

Tajna vrata se otvaraju.

Ulazi glasnik. Govori razborito. Svešteniku gleda u crne krupne oči:

– Napadaju nas Azani! Ne možemo se odbraniti. Gotovo je. –

Veliki vojnik skoči na noge, krv mu je skorena na obrazima i na još dvanaest mesta na telu. Spusti svoje guste crne obrve. Uši mu se izdužiše nalik nekoj besnoj zveri. Reče glasno, orila se hladna pećina:

– Nije gotovo! –

 

A.T.

 

10.08.2014.

Esej o sutra

Starimo pod kišobranom svoje sreće i nesreće,
gorimo od želje da nam se sećanja ponekad izbrišu,
a ne znamo da je sve što je bilo dokaz da smo postojali,
kakva god da nam prošlost bila.

Ne znamo da je jedina istina ono što smo prošli
i da je sutra neizvesno
i šareno poput dečije bojanke.

Ne treba, naravno, da se plašimo sutrašnjice,
ali znajmo da se za nju moramo hrabro boriti,
a ono što je prošlo,
to je prošlo
i volimo ga.

Sutra je novi izazov,
sačekajmo ga sa osmehom,
jer osmeh je najveće gorivo budućih uspeha.
Osmeh je naš plan za sutra.
Osmeh i široko srce.

Beg

Ponekad imam želju da odem malim čamcem, niz još manju reku, do najmanjeg mesta na ovom svetu. Daleko od svih brižnih i nebrižnih, dobrih i loših, plašljivih i neustrašivih. Da odem, da veslam ili da ne veslam. Nebitno je. Čak i ako se samo prepustim dobrom vetru, bolje je nego da ostanem ovde, u ovom trunju od bede, gde miševi jedu mačke, gde kokoške pljuju lovačke pse, gde devojčice igraju ragbi, a dečaci prevrću šolje za kafu.     

     Kad-kad mi padne na pamet ideja da se samo otisnem, bez čamca, da samo legnem i pustim se niz vodenu struju. Kakva god ona bila, negde me mora odvesti, negde gde je sigurno bolje nego ovde. Negde gde nema onih reči lutalica, negde gde nema sumnjivih pogleda, negde gde ima možda neko ko će mi reći da bi voleo da sednemo i da se ne lažemo. Da sednemo i pričamo o zidovima boje višnje, o sumornim nedeljama, o mirisu morskih paučina. O bilo čemu, samo da je iskreno. Da se smejemo kao deca, da budemo makar na sat ili dva srećni. Da tu, na tom mestu, koje je daleko milionima koraka od one dnevne sobe pakla, pronađem svoj mir i na miru razmislim o svemu. Što reče jedan čovek – “da se sam sa sobom dogovorim”.

Da pobegnem od ovog bezobraznog sunca, da uteknem od vetra koji pirka kad mu je vreme oluje, da nestanem od svega nakaradnog. Da me nema ovde. Da sažvaćem svoju lažnu želju za ovim predsobljem kaznenog doma, jednom za svagda. Da je progutam stežući vilicu jako, poput geparda kad zgrabi omiljeni plen. Da je brzo progutam i taj čin zaboravim. Da nema više ničega lepog što me vezuje za ovaj kovčeg života.

Ponekad imam želju da odem malim čamcem.

Sajam knjiga – dan prvi reportaža Vesti B92 [1:05]

1:05 min

http://www.b92.net/video/vesti.php?yyyy=2014&mm=10&dd=27&nav_id=916675