Ponekad imam želju da odem malim čamcem, niz još manju reku, do najmanjeg mesta na ovom svetu. Daleko od svih brižnih i nebrižnih, dobrih i loših, plašljivih i neustrašivih. Da odem, da veslam ili da ne veslam. Nebitno je. Čak i ako se samo prepustim dobrom vetru, bolje je nego da ostanem ovde, u ovom trunju od bede, gde miševi jedu mačke, gde kokoške pljuju lovačke pse, gde devojčice igraju ragbi, a dečaci prevrću šolje za kafu.     

     Kad-kad mi padne na pamet ideja da se samo otisnem, bez čamca, da samo legnem i pustim se niz vodenu struju. Kakva god ona bila, negde me mora odvesti, negde gde je sigurno bolje nego ovde. Negde gde nema onih reči lutalica, negde gde nema sumnjivih pogleda, negde gde ima možda neko ko će mi reći da bi voleo da sednemo i da se ne lažemo. Da sednemo i pričamo o zidovima boje višnje, o sumornim nedeljama, o mirisu morskih paučina. O bilo čemu, samo da je iskreno. Da se smejemo kao deca, da budemo makar na sat ili dva srećni. Da tu, na tom mestu, koje je daleko milionima koraka od one dnevne sobe pakla, pronađem svoj mir i na miru razmislim o svemu. Što reče jedan čovek – “da se sam sa sobom dogovorim”.

Da pobegnem od ovog bezobraznog sunca, da uteknem od vetra koji pirka kad mu je vreme oluje, da nestanem od svega nakaradnog. Da me nema ovde. Da sažvaćem svoju lažnu želju za ovim predsobljem kaznenog doma, jednom za svagda. Da je progutam stežući vilicu jako, poput geparda kad zgrabi omiljeni plen. Da je brzo progutam i taj čin zaboravim. Da nema više ničega lepog što me vezuje za ovaj kovčeg života.

Ponekad imam želju da odem malim čamcem.