Ustani Veliki vojniče. Gledam te jutros kako se po tom tvrdom krevetu od gvožđa razvlačiš. Kako se okrećeš u krug kao besan tigar po malom kavezu. Ustani, nisu ti dani odbrojani. Nema te sile koja tebi može oduzeti snagu. Znamo to svi mi koji te želimo podići. I evo ovde stojimo već puna dva sata i čekamo momenat kada ćeš ustati. Jezgroviti je uzdah koji puštaš iz sebe u snu dok te kojekekvi demoni napadaju. Tvoja podsvest se bori sa tvojom savešću. Gromoglasan je taj lik iz sna koji ti se suprostavlja. Vidi se to jasno. Ali se vidi i da mu se odupireš. Jer ti si zlatni vojnik naše čete mučenika, koja takvoga još od mračnog vezira nije videla. I nećemo dozvoliti da se postelje zauvek dočepaš, koliko god ti mislio da je gotovo i da neke se rane ne mogu zaceliti.

Tišina u pećini.

Tajna vrata se otvaraju.

Ulazi glasnik. Govori razborito. Svešteniku gleda u crne krupne oči:

– Napadaju nas Azani! Ne možemo se odbraniti. Gotovo je. –

Veliki vojnik skoči na noge, krv mu je skorena na obrazima i na još dvanaest mesta na telu. Spusti svoje guste crne obrve. Uši mu se izdužiše nalik nekoj besnoj zveri. Reče glasno, orila se hladna pećina:

– Nije gotovo! –

 

A.T.

 

10.08.2014.