Kada bi trebalo da nabrojim sve tužne momente u kojima sam imao samo tebe i ništa sem tebe, ne bih se setio nijednog, jer si ti ipak ona strana moje duše koja mi čak ni nevidljivim kredama nije crtala odraze tuge, niti ičega što na tugu liči.
Eh, kada bih čitav život pored sebe imao takvog anđela ratnika, koji svojim nevidljivim mačem seče sve sem ljudskih glava, onih istih koje zaslužuju biti isečene. Nismo ti i ja nekakav spoj dželata, mi smo samo jedna divna pesma koja se u jutro ume zapevati, negde daleko od svih zala i nesreća. Mi smo onaj sklop koji se jednom desi i nestane zauvek, kao svaki svitaj i prvi poljubac. Teško je živeti bez onog dela mene koji nestade i za koji znam da se nikad ne može ponovo roditi, koliko god ja prilika imao.
Sve je u životu pola lepo i pola ružno. Moje lepo si ti, mimo tebe sve je ružno. Kada bi me neko nekad pitao da li bih tebe ili pun ćup dukata, tražio bih pola tebe, jer mi je i pola dovoljno. Pola tebe je čitav moj svet.

Živite

Znam da će mnogi pročitati ovaj tekst samo zato da bi na kraju rekli nešto što nema veze sa njim ili da bi jednostavno prevrnuli očima. Tek da mu nađu manu. Ma, možda samo zato da bi izgovorili ono čuveno “ne znam ni zašto sam ovo čitao” A nije ga ni pročitao, samo ga je preleteo pogledom. E, vidite, ne pišem ga zbog takvih. Niti išta pišem za njih. Da mogu da se promene, njih bi najbliži menjali, ne bi dolazili kod mene, da ih neki tamo ja, menjam. Oni su samo početak priče, na koji ćemo se vratiti na kraju.
Pišem ovo zbog vas i sebe. Vas kojima je reč podrške potrebna i sebe kome je nikad dosta samobodrenja. Dosta više sa lažnim nadama i prijateljima. Lažnim životima. Pročitao sam da je depresija bolest pametnih ljudi i da glup čovek teško može biti depresivan. Hm. Odmah sam pomislio ono što sad i vi mislite. Bolje da sam glup. Nedostaje nam pametno i primenljivo rešenje. Pada mi na pamet jedan trik kojim se možemo poslužiti, a verujte, moramo početi da se služimo trikovima protiv samih sebe, jer se i depresija zna prevariti.
Izađite iz kuće i šetajte. Jednostavno je. Samo šetajte, bilo gde. Bez cilja i pravca. Idite u teretanu, radite vežbe, kako god, čak i nepravilno, bolje je nego da sedite kod kuće i “udarate glavom u zid”, ili gledate u jednu tačku. Onda se vratite kući, pa se istuširajte hladnom vodom. Pevajte. Vičite, iz sveg glasa. Bar na jedan dan. Neka pomisle da ste ludi, neka se komšija zapita, neka svi oni kojima se ne javljate pomisle da ste konačno shvatili. Neka se zamisle, nek i oni vide da postojite. Dosta je više umiljavanja, pa lepo nam je Selimović rekao: „Boj se ovna, boj se govna, pa kad ću živeti?“ Toliko se, na ovim našim prostorima, uvukao u čoveka taj strah od života. Sve nešto merimo da li će se naljutiti ovaj ili onaj, da li ćemo možda uvrediti onoga što nam je još pre deset godina pomogao, a ne pitamo se zašto nam je pomogao i koliko je još onih kojima se kao i nama našao, tada, da bi danas mogao da nas drži na uzici, pa da je povuče kada se njemu prohte. Pa, ne može. Pomogao, pa šta? Koliko ste samo puta vi nekome pomogli i da li ste to radili zato što ste hteli da vam bude vraćeno? Ako je bilo ko pomogao da bi mu bilo vraćeno, izgubio je dobru nameru. Pomogao sam ovome i onome, ovaj mi je razbio auto, onaj potrošio novac, ovaj molio da ga povežem sa onim, pa mi se više nikad časno nije javio. I kako se ja sad osećam zbog toga? Odlično. A taj što je vama pomogao da biste mu vratilii uslugu kada mu se prohte, njemu nije dobro. Taj želi da mu na trenutak bude dobro, pa vas zbog toga povlači za uzicu. Ostavio vas je na čekanju, pa kad mu god nije po volji, on povlači, traži. Tako čini sebe, za trenutak srećnim. E, pa ne može tako. Odsecite rep koji nosite, presecite uzicu. Niste mu ništa dužni. Niste nikome ništa dužni sem samom sebi i svojim bližnjima. Pa, zašto bi gledali ko će šta reći i da li ćete nekoga uvrediti?
Vreme je da se živi drugačije. Skinite okove. Imate li zdravlje? Vi ste već srećni. Ne možete da trpite, da se nosite sa ovim ili onim. I nemojte. Ne gledajte, ne usvajajte ono što vas muči. Ograničite šta unosite u um. Tu je problem, njega se rešite. Ne može vam niko nametnuti da radite nešto što ne želite. Koliko god vas lagali, ubeđivali i dokazivali, to je nemoguće.
Dakle, da se vratimo na početak. Oni o kojima pričah? Koji oni?
Život je samo jedan i ne trošite ga ne nevidljive ljude. Vidljive samo onda kada ih vi takvim napravite. Pomozite iz duše i srca kad god možete i ne brojte. Kad ne možete, neka se ljuti ko kako hoće. Budite ispravni u srcu. Ko je ispravan, ne boji se ničega. Ko je isparavan, spreman je da ide do kraja. Ne okrećite se i ne upadajte u depresiju zbog drugih ljudi. Živite!

A.T.

DA LI SAM LEGITIMISAN ZATO ŠTO GLASNO GOVORIM ILI ZATO ŠTO GLASNO PIŠEM.

Ovaj tekst pišem dva sata nakon događaja, što bi trebalo da znači hladne glave, ali mislim da se glava neće ohladiti, dok ne napišem poslednji njegov redak. Kakav bih ja bio borac za istinu i pravdu kada ovo ne bih opisao, baš onako kako sam to video i dozvolio da pročita više od 50 000 ljudi koji me prate na tri društvene mreže (fejsbuk zvanična stranica/privatni profil, instagram i tviter).

Poznato je, što i ne krijem, čak o tome jasno pišem i govorim, da sam uvek bio nemiran, teperamentan i srčan. Poznato je i da sam, od kada znam za sebe, zbog svog duha ispaštao, da sam zbog svog srca i temperamenta ulazio u sukobe sa ljudima koji su to znali i namerno me, zbog toga, provocirali. To me je dovodilo u direktan konatkt sa onima koji misle da brane i zastupaju neko zajedničko dobro i neku zajedničku istinu, sa kojima se većina nas ne bi složila. Sami ćete zaključiti na osnovu današnjeg primera, jer sam do istog zaključka, kao učesnik, da ne kažem žrtva, došao nakon nekoliko minuta. Prepričaću i biću kratak, bez namere da preskačem stvari i da elaboriram.
Šetao sam sa drugom iz detinjstva Glavnom ulicom, u svom rodnom gradu, pedesetak metara od trga i od mesta na kome sam nekada držao kafić i borio se 6 teških godina, da od njega živim. Pričao sam na telefon i smejao se, jer sam, konačno, dobio od prijatelja informaciju, koju smo čekali dva meseca, da nije bolestan, iako se sumnjalo na najgore. Bio sam vrlo srećan, još uvek sam, ali bih bio mnogo srećniji da se nije dogodilo sledeće. Dok sam razgovarao, dakle, pored nas je stalo policijsko vozilo. Iz njega su izašla dva momka, pročitao sam im imena, na uniformi i zapamtio. Nisam ih nikada pre video. Nisu bitna njihova imena, niti ovo pišem zbog njih konkretno. Pišem zbog osećaja da me ugrožava sistem koji treba da me zaštiti. Zatražili su nam dokumenta na sred glavne ulice, u sred bela dana, kao nekakvim razbojinicima koji su upravo napustili mesto zločina. Ponovo mi je zazvonio telefon, dok je jedan od njih upisivao naše podatke, ljudi su prolazili, javljali se, smejao sam se. Pričao sam sa njima. Onako, u prolazu. Prošlo je, bar, deset ljudi koje poznajem. Jedan od mojih najboljih prijatelja, stao je sa ćerkicom dva metra pored, da sačeka i slušao je naš razgovor. Obratio mi se jedan od policajaca (sve bežim od stila, da ne liči na nekakav službeni zapisnik) i rekao da prestanem da razgovaram telefonom i sa ljudima koji prolaze, jer me trenutno legitimišu. A zašto sam legitimisan? Naravno da se to pretvorilo u raspravu koja se malo raširila, otišla od neke opšte i očekivane, kao u slučaju da su legitimisali mog oca Zorana, jer ja nisam Zoran i to, nažalost, nikad neću biti. To sam što sam. Pričam sa kim hoću i ponašam se kako hoću, jer mi to određuje Ustav moje države, za koju rade oni, koji su me ničim izazvani doveli u današnju situaciju. Upravo mi je to i rekao jedan od službenika, za koga mi se učinilo da mi se obraćao s mržnjom, pa sam ga direktno i pitao: “Zašto me toliko mrziš?”. Drugi mi je rekao, umesto odgovora, da mogu da me privedu, a ja sam, naravno, odgovorio da mogu, slobodno i pitao sam da li sam uhapšen. Rekli su mi da narušavam javni red i mir, jer pričam glasno telefonom, a zatim pričam, isto tako, glasno dok me oni legitimišu.Verujte, a bilo je na destine svedoka, da nisam bio nikada mirniji. Jesam, priznajem, bio malo glasan i ironičan, ali bih se osećao glupo da me neko napada javno i ne krije mržnju, a da se povučem, da pristanem na taj odnos, da makar ne dam do znanja da shvatam šta mi se događa. Ovo nema veze sa temperamentom, jer na njemu radim. Taj jedan, nazvaću ga “višemrzac”, rekao mi je da bi trebalo da vodim računa kako se ponašam, jer se ljudima predstavljam kao pisac, čime mi je otvoreno dao do znanja da tačno zna sa kim priča. Pitao sam ga kako se on predsatavlja, a on je rekao da je on policajac i da predstavlja državu, a da ja predstavljam sebe. A koga sam ja predstavljao na gostovanjima u EU i u Kini? To me je nateralo da se nasmejem, ali mi nije bilo svejedno. Sada kada ovo pišem, više mi ništa nije smešno. Čime ja to bodem oči? Da li bi trebalo da se bojim da će određena grupa udruženih policijskih službenika, jednog dana, da me sačeka sa palicama iskred kuće i naprave me invalidom, zato što osvajam svoju slobodu svojim mišljenjem i svojim radom, ne ugrožavajući nikoga. To, valjda, nije u modi. Da li je u ovoj državi sve rešeno, pa još da se reši i moje glasno pričanje na telefon. Nisam bio glasan kako umem da budem. Da li neko ko radi i služi dobru treba, sutra, da šeta sa decom i da se boji da će glasan smeh da iritira organe vlasti, policajce da ga ispendreče.
Napravio sam uvod u kome sam rekao istinu o sebi i svojoj naravi, tako da bi svako mogao da pomisli da sam dobio šta sam zaslužio. Ali, verujem u to da ste pažljivi čitaoci i ljudi koji mogu da narave razliku između namere i slučajnosti.

 

Život je igra

11889566_1050184721688276_5886289901975699900_n

Znam da ću da učim dok sam živ i da dosad još ništa bogznašta nisam naučio, da će mi trebati godine i godine da naučim još mrvu svega onoga što bi trebalo, ali isto znam da sam tih nekoliko pravila doktorirao.

Da je najveći uspeh u izlaženju pred samoga sebe, da je najveća hrabrost kroše u svoje telo, da je najveća svetinja moliti se da Bog u tebi pomoli se Bogu na nebu.

Znam da je dobro uvek jače od lošeg, koliko god to toliko očito bilo laž kada se gleda samo površina.

Znam da je pravda spora, ali dostižna, iako to izgleda toliko smešno kada se gleda površina i nekoliko stepenika ka dubini.

Znam da je ljubav mnogo, ali nenormalno mnogo puta jača nego mržnja, ma koliko god to bilo apsurdno kada se gleda površina i jos nekoliko kilometara ka dubini.

Znam da ovo sve pišem i da se mnogi koji razmišljaju drugačije smeju, ali oni moraju da znaju da sam se ja sa mrtve tačke pomerio samo zato što sam u ovo iskonski verovao i zato što ću napraviti još milion koraka ka nedostižnim visinama, samo zato što kopam svoje zlato od života samo u dubini.

Za mene je površina nešto kuda prolazim, ne dotiče me, ne interesuje me. Nema je. Za mene je površina mesto koje sam primoran da prođem. Da znam neki drugi put, nikad je video ne bih. Za mene je ta vaša površina samo uboga prokletinja. Tunel čiji se kraj vidi, tako jasno, ali ne svima. Tu leži genijalnost.

Ko vidi svetlo na kraju tunela te površine, video je početak igre, koja naizgled čini se jednostavna i neinteresantna. Ta igra vredi mnogo. Vredi života. Onog pravog cenjenog života. Života koji svoje naslade meri i u muci i u tuzi i u nesreći i u boli. Podjednako kao u svemu drugom lepom i milom.

Ko dodirne zlatna vrata dubine, ima šansu da bude pobednik te igre.

A pobeda ne nosi nagrade, ona samo zapisuje pobednika u večite.

Tvoje je da biraš, da li misliš da igraš ili si stvarno u igri.

Sećam se dana kada sam te izmislio. Svi su mi se smejal, ali ja sam verovao. Sada kada si tu, pitaju me kako.

Eh, čovek se rodi da ume da izmisli.

Da skroji.

Sastavi.

Vidi nas sad.

Kao sunce i nebo.

Različiti, a jedno bez drugog nezamislivi.

O, prošlosti

 

Izmislim problem, kad mi je sve u životu potaman.

Negde daleko, u prošlosti, zakopao sam ćup. Godinama pokušavam da dokučim šta se u njemu krije. Pun je taj ćup raznih problema i frustracija koje sam vukao za sobom dok sam se kroz trnje probijao. Nekad, kad ostanem sâm i kada te probleme sebi rađam, setim se tog ćupa. Znam mu boju. Znam težinu. Znam veličinu. Sve tačno znam, samo ne znam sadržinu. Ne znam je tačno, znam delimično.

Kad čovek oseti da zna, a ne može da reši, loše mu je. Čitav život se bori, traži rešenja, menja taktike. Napada, pa se pritaji. Jedino što ga zbuni su koraci koje mora da napravi, a ne zna gde, kako i protiv koga. Sâm protiv sebe, zakopanog u daljini, u prošlosti. U ćupu leži istina.

Daleko je, duboko. Imaginarno je. Mračno. Hladno je. Davno. Nemoguće je.

U smogu uma sukobljavamo se, nas nekoliko, kao ratnici u istom boju, gde nas muči sujeta i ko će više glava poseći. Dobri smo, a loši smo. I tako u krug. Krug nemara i nemira, zbirna sekvenca neregularnih koraka. Teši me spoznaja ko s kim može i mudrost da se sve ostale bitke od pre ne računaju, jer nova je uvek nova i mudrost je veća. Snaga uma ojačana je.

Ti kao kamen spoticanja, moja rana junačka. Smrt koja dolazi sporo, ali me jede kao mrak u besnom januaru. Sve što u tebi vidim, ima i u ćupu, svakim danom sve sam bliži istini da to zaključim. Neke davno zakopane strahove otkopavam s tobom. Čoveku koji je sâm uvek loše bude kada se dâ drugom. Ko god bio, a da na to dodam da je drugi neko ko mu otvara kapiju koju nije otvarao od detinjstva. Nema dodatnih reči. Smešno je obrazlagati.

Davno je zapisano mnogo toga što želim reći. Ne bih da se ponavlja. Suština se nazire.

Otkopavam ćup posle dve decenije, u njemu je tvoja glava, živa i nasmejena. Gledam te oči i osmeh koji leči sve bolesti. Gledam u ćup dok mrak pada. Gledam i krstim se, ništa drugo mi nije ostalo, sem da se Bogu molim da se sve ostale predstojeće bitke odigraju samo kao bitke. Da se u njih ne mešaju delovi ćupa. Neka moja snaga bude u svemu onom što je i dosad bila. Nemam ja snage za više. Delimo se i uzimaj, živote, od mene, van bitaka! Samo mi ostaje još jedno pitanje: da li je bitka svaka i sekund života?

Ako jeste, ubijte me sad!

10391032_887128117967026_8466735146411942242_n

Ratovi

Sve ratove sa samim sobom vodio sam zbog drugih. Sve krive Drine
koje mrdnuo ih nisam, ispravljao sam zbog drugih. Kada je trebalo da krenem gore, nigde ih nije bilo. Danas su opet tu. I to je život. Jedan, kratak i nepravedan. Nije ovo tekst o kuknjavi ili ona, sama po sebi. Naprotiv. Ovo je moj savet mlađima. Što pre shvate da je život težak, spremnije će bitke dočekati. Što pre shvate da energiju ne treba da rasipaju, biće uvek korak ispred drugih. Što pre shvate da nas nepravda okružuje, manje će je primećivati. U borbu se ulazi pripremljen, jak i što je najbitnije mudar.

Suza od gram

Brojim ti korake.
Odzvanjaju tu, u tunelu moje podsvesti.
Te štikle kao da su od metala.
Kao da cipele imaju težinu svega što me pritiska.
Svesna nisi da moja suza ima jedan gram.
Jedan gram istine i milion nevidljivih grama ljubavi.
Ljubavi koja mi treba.
Ljubavi koje nemam.
Ljubavi koju sanjam i o kojoj pišem.
Sve dok koračaš, merim prvo jačinu pritiska,
Koji me ubija.
Ubija me istinom da ti ne shvataš.
Ne vidiš da ti mašem,
Da te zovem.
Ne vidiš da postojim.
Ne vidiš ni suze, ni rupe koje ostavljaš,
Dok koračaš.
Gaziš po mojoj istini
I ubijaš mi nadu.
Potpisuješ se na smrt moje nade da ću ikad opet voleti.

Zivot

Kada se ko kroz trnje probijaš kroz život, retko se desi da ti neko pokaže put kuda ćeš najbolje izaći na čistinu. Retko se desi da ti neko pokloni i parče osmeha. Retko se desi da te neko kasnije pita kako ti je bilo dok si se kroz to trnje probijao. Znaju čak i da ti osporavaju dužinu te tvoje borbe, znaju čak da ti se podsmevaju za nju, znaju da ti borbu predajom nazivaju, iako je to samo borba i ništa sem borbe. Kasnije, kada ti uspeš na svoj način da se iz svog tog beznađa izvučeš i kada konačno dođeš onde gde si se zaputio, dobićeš bezbroj reči hvale. Bezbroj tapšanja po ramenu. Bezbroj javnih i nejavnih odlikovanja. Poneće te život, jer život je jedan i on sve podjednako nosi pa zato valjalo bi da znaš da nije sve to u tom novom, belom svetu, belo i da se iza svake lažne bele boje krije sve sem bele.
Čuvaj se i ovih i onih. Nije tačno da kada izađeš na čistinu imaš mnogo prijatelja i nije tačno da je onda lakše i nije tačno da je sunce drugačije. Tada, kada se iščupaš iz tog beznađa, u kom si godinama ostavljao srce i sebe celoga, moraš dobro da gledaš u kom smeru ideš i sa kim. Nema mnogo iskrenih reči u ovoj našoj đavoljoj varoši od života, nema mnogo iskrenog podržavanja, nema mnogo one istinske ljubavi. Čuvaj se tuđe zavisti koja je i tog koji zavidi opčinila, čuvaj se tuđe ljubomore, jer taj što je pokazuje ni sam ne zna da je pokazuje i čuvaj se svih onih koji su te voleli bez veze, a sad te bez veze ne vole, jer oni ne vole ni sebe same.
Jedan život imaš, jednu majku imaš, pored ili u srcu. Jednog sebe imaš. Samo se čuvaj i bori. Pravedno. Voli i ne mrzi. Svi ti, koje pomenuh, biće nevidljivi, a tebe će Gospod Bog za tvoju borbu nagraditi.

Čudno je to, da ne umem podeliti, razdeliti, iseći, razlomiti, prepoloviti sebe, na dvojicu.
Makar ponedeljkom, sredom ili u neku nedelju. Za Novu godinu. Božić. Đurđevdan. Bilo kad.
Da bar jednom znamo ko je ko.
Ko kome šta duguje.
Ko je lovac, a ko plen.
Ko je ratnik, a ko mirotvorac.
Ko je slušalac, a ko govornik.
Ko je samo svoj, a ko svačiji.

2.11.2014 A.T.