Sjaj iskrenosti

 Nekada se u ovim našim krajevima, uzanim i brdovitim, govorilo kako ti samo uspeh ne mogu oprostiti. Sada je to malo drugačije. Ostala je okosnica te misli, ali je misao proširena za još nekoliko reči. Ne bih ni hteo da je definišem, jer iskreno mislim da je nemoguće pronaći konačan sklop, a da nešto ne izostavim. Zato ću to pokušati na drugačiji način da pojasnim.

     Čovek je rođen kao jedna ličnost, a godinama se njegova duša oblikuje. Postoji beskonačno mnogo faktora koji utiču na to isto oblikovanje i teško ih je nabrojati, a da ih sve ne poređaš u hiljadu i jednu knjigu od više stotina strana. E sad, nezadovoljstvo samim sobom je jedan od najvećih problema duše koji uvek implicira veće probleme od tog koji je, u korenu, sam po sebi, veliki. Kada je čovek nezadovoljan samim sobom i okruženjem čiji je on zapravo deo, postaje zavidan. Zavidan je reč koja sve sama kaže. Nekakvo tužno zlo kojeg da nema, čitav svet bi bio obojen još nekim svetlim bojama. Bojama koje prečesto nedostaju da upotpune naše živote još većom srećom i ljubavlju. Zavist je bolest duše koja se izgubila u svetu nepodnošenja istine. Svaki zavidan čovek je bolestan. Ne računam one male, sitne čarke kada si nekad ljubomoran na brata što ima lepše patike, one baš koje bi ti voleo. To nije zavist. I ne pričam o tome, naravno. Pričam o onoj užasnoj bolesti koja uništava naš divan svet kom težimo, obojen sa još nekoliko divnih, sjajnih boja. Nije bitno kojih, samo da su boje i da ih ima što više. Ta zavist rađa mržnju. Mržnju koja je uprena ka onima koji u čoveku koji mrzi bude zavist. Dakle, on mrzi onoga koji, kako je on uobrazio, nosi ono što pripada njemu, a to nije mogao da poseduje zato što se opredelio da bude zavidan i nikada to nije umeo čak ni da sakrije. Nije želeo da potisne. Da pobedi. Da se izleči. Dakle trudio se pre da bude bolestan nego izlečen. Njegova bolest zrači tom užasno teškom energijom i nosi uvek jasnu poruku. Da je zavidan i da to niti može da sakrije niti želi da se izleči. Samim tim čitav svet ima problem zbog nekih ljudi koji utiču na isti svojom tvrdoglavošću, da svoju bolest ne žele da leče. Ne žele da je potisnu. Nije da ne mogu, oni ne žele. Kao da smo mi ostali dužni da ih gledamo i slušamo, ne daj Bože, plašimo ih se. A oni bi to bajno želeli. Oni bi to baš onako jako želeli. I više od toga. Oni čak sanjaju da se mi njih plašimo. A u suštini ne shvataju da su oni ljudi koji su zavidni, najplašljiviji. Da su svi drugi ljudi koji nose istinu i istu šire je, najjači. Najjači, jer nemaju šta da sakriju. Najjači, jer je istina koren svakog dobra, jer čovek koji zna da nije pogrešio ustvari jedini je sto posto siguran u sebe. Čist pred samim sobom, a tek onda pred svima ostalima. Ukoliko dođe do sukoba između zavidnog i nezavidnog pobedi uvek iskrenost tj. istina. I u tome je najveća pobeda.

     Ne boje se da li su nešto pogrešno rekli ili da li su se nekom zamerili. Ne mogu da pogreše. Iskrenost uvek sija lepše i od sunca. Sija i zrači čistom energijom koja ne peče ni ne boli. Ona leči i uvek nosi poruku koja nema ničega sem istine. Što pre to shvatimo, sve će oko nas biti lepše. Sa istinom u korenu našeg stava i svim iskrenim postupcima uvek ćemo te zavidne i loše pobediti. Nećemo im nikad ostaviti ni tračak nade da se njihova zloba u našim očima može zadržati više od nekoliko sekundi. Ona može da bljesne i da pokuša da nas zaslepi, ali ako smo svesni da je istina jača od svega, onda nam je strah nepoznanica. Onda nam je bojazan samo da ćemo izgubiti nešto što je nerealno. Onda nam ostaje samo osmeh i čista savest. I miran san. Zar ima nešto lepše od toga?

     Dakle, oni koji su zavidni, oni ti ne mogu uspeh nikad oprostiti. Vraćamo se na ono staro, sa početka teksta. Nikad ne mogu i tačka. Možeš sa njima pričati, objašnjavati im, ali ništa dobiti nećeš. Samo problem. Nemaš ti zapravo ništa sa njima ni da pričaš. Sa njima je sve u startu ispričano. Oni mrze to što ti imaš i taj tvoj uspeh pripisuju sebi, jer po njima oni ga nisu doživeli, jer nisu imali sreće. Sve ostalo ih ne interesuje. Tvoj uspeh je ustvari njihov uspeh koji oni u nedostatku sreće nisu mogli da dožive i zato što si ti doživeo oni nošeni na krilima svoje potajno omiljene bolesti, moraju tebe i tvoj uspeh mrzeti. I nikada ti ga neće oprostiti, po cenu da se sa tobom kolju oko toga. I onda dolazimo na finiš i samu poentu teksta. Spremni su da se kolju zbog toga. Dakle, rekao sam, nekada je bilo ono da ti ovde samo uspeh ne mogu oprostiti. Sada je mnogo čega drugoga pored toga, a najbitnije od svega je činjenica da su ti koji ti ne mogu oprostiti, ili bar jedan deo onih, najupornijih u toj ludačkoj uobrazilji, spremni da se sa tobom kolju zarad svog lečenja, svojih frustracija i kompleksa. Oni nisu svesni problema koji mogu proizaći iz te celokupne konfuzije i samo gledaju pravo ka meti koju su oni uobrazili i nisu ni sami svesni da ih je bolest obuzela i pretvorila u nešto što možda nisu bili i samo zarad ispunjenja sebe i umanjenja bola koji osećaju u duše i zbog svoje zavisti, oni hrle ka tome da sruše izvor svoje bolesti. Nekada su pokušavali to splektarenjem i svi raznolikim činiocima koji su bili maltene nevidljivi,a danas, danas ne prezaju ni od čega. Spremni su da se kolju i tu stavljam tačku. Ne želim više da pričam o tome. Želim samo da napišem da se treba čuvati i verovati u sebe i u samo određene, dobro proverene ljude. Odane i one koji te sigurno bezuslovno vole, kakav god da si za njih. Samo tim putem i u takvom okruženju možeš biti uspešan i nedodirljiv. Sve ostalo je put u propast.

 

Voleo sam i volim

Voleo sam da jednim osmehom pobedim sve očaje koje sam kojekude za života pokupio. Voleo sam da se uzdigute glave suprotstavim svim tužnim mirisima koji su mi se pod kožu podvlačili. Voleo sam da gledajući unapred zaboravim sve loše što je ostalo iza. Voleo sam da volim to što mi ništa nikada nije moglo tu ljubav omesti. Voleo sam i dalje volim da istinom pobedim ono što me pokušava pobediti. Voleo sam i volim da na muku odgovorim radošću. Voleo sam i volim i uvek ću voleti to da nema te prepreke koju ne mogu preskočiti, jer jedino tako ću zauvek moći da volim sve oko sebe što zaslužuje biti voljeno i da život shvatim onakvim kakav jeste- široko polje sa mnogo rupa. Ponekad sumorno i mračno, a ponekad svetlo i divno. Nema onoga ko živi, a ne voli ili ga ima, ali veoma brzo nestane ušuškan u svoje ideje da ne voli ništa i da je sve oko njega loše. Bežim dalje od takvih i znam da nema ništa vrednije od toga da tim širokim poljem sa osmehom pešačim.

Opanak i papuča

Kad opanak uobrazi da je elegantna čizma ništa mu draže neće biti od te same uobrazilje. Tolko će se istom kititi da će biti u stanju na čelu sam sebi napisati reči nekakve hvale, kojima će opisati svoju duševnu sreću i radost zbog dubokog saznanja da je prisan sa svojom idejom, a tek sa ispunjenjem iste da je elegantna čizma i ništa sem toga.

 

U ovom eseju nazivaću ga opanak.

 

Osmeh će mu, onaj pokisli, biti ogroman i istim će se šepuriti, jer on zna da je lepše i milije šetati sa osmehom. Samo što on ne zna da se i osmesi razlikuju. Da postoji više vrsta osmeha i da onaj što on ima nije taj koji se opevava, već je on bliži laži ili nečemu što je nastalo vremenom kao nekakva prirodna katastrofa. Ubeđen je opanak da mu je to što je umislio da je čizma, dalo za pravo da od kiselog osmeha pravi slatki i iznosi ga onako smelo kao da mu na tiganju, na kome isti služi, piše slatki.

Opanak je sada, dragi moji prijatelji koji ovo čitate i razumete u potpunosti, postao veoma poznata figura u ovom našem, dušom sirotom, svetu. U ovoj našoj istinski ograđenoj kasabi, ograđenoj niskom svešću i kolotečinom. Opanak je u nedostatku ničeg interesantnog postao predmet svakojakih priča i o njemu se razglaba naširoko i naduboko, te mu se daje na značaju, kao da je on nekakva bitna figura. Nekakav junak našeg doba. Nekakav nosilac savremene spomenice ili neke zlate medalje u nečemu, veoma bitnom. Dakle, čim se o opanku priča, daje mu se na značaju i opanak, lično, postaje poznata ličnost. Sve u njegovu štalu ide, sva priznanja i sve dokone reči koje je trebalo pametnije iskoristiti. Pametnije, da smo negde daleko od ovog našeg, dušom sirotog, sveta.

I onda kada prođe neko vreme, neko, a to bi moglo biti par dana, jer se u ovom svetu već za par dana svašta dogodi, opanak ponosno šeta i sija kao nekakva najelegantnija čizma. Na njemu je toliko sjaja da čak ona skerletna boja bode oči. Da mu onaj sjaj širi nekakav miris koji je, zasigurno, opanak negde pokupio ili su mu neke sitne duše koje su ljubimci novih poznatih ljudi ukazale kakvi su mirisi trenutno u modi. Te se sitne duše mogu nazvati papučama, koje sebe u društvu predstavljaju kao markirane papuče, a u stvari su najobičnije kineske japanke.

Papuče su najveći problem ovog našeg, dušom sirotog, sveta. One se slažu i sa jednom i sa drugom stranom. I sa opancima i sa čizmama i sa patikama i sa klompama. Čak i sa kopačkama. Papuča zna sve jezike i dobro poznaje psihologiju života. Papuča se uvek najbolje snalazi sa opancima, jer su opanci novi u ovom svetu, te ih je najlakše kupiti. Ona ih za krupne novce uči osnovnim stvarima, kako da postanu prava elegantna čizma i spremni su dušu prodati samo da dobiju što više kiselih osmeha od opanaka. Likuju im i idu im niz đon, sve dok ih totalno ne preobraze. Hvale ih na sva usta, gde god stignu, jer su opanci zapravo produkti papuča. Ne naplaćuju im mnogo, jer njihova cena je sitna poput njihovih duša. Papuče se zadovoljavaju uspehom opanaka, jer taj uspeh shvataju kao svoj lični. Sirovi i pogani uspesi su uvek bili podsterci sitnim ljudima.

U ovom našem, dušama sirotom, svetu moramo mi sami odvajati žito od kukolja, jer ako budemo čekali da se ono samo od sebe odvoji, preplaviće nas i izmešati se sa nama i opanci i papuče. Mislim da poslednja nada nije pala poput zvezde padalice i da nam ništa drugo ne ostaje sem da konačno shvatimo da se moramo boriti protiv istih. Svim silama.

Top of Form

 

Bottom of Form

 

Nevidljivi ljudi (kratka priča koja je predstavljena publici na jednodnevnom multikulturalnom događaju posvećenom azilantima. Zero Tolerance u saradnji sa Mikser House-om 8. februar 2014.

Dragi moji prijatelji,

 

 

“Čovek ne zna biti jak dok mu biti jak ne postane jedini izbor!”.

 

Koliko smo godina mi čudni ljudi sa Balkana živeli pod strogom pesnicom viznog režima? Mlađe generacije to ne pamte i iskreno se nadam da se neće sa tim najužasnijim sistemom nikada susresti. Događalo se da se nekako zateknemo u Evropi i da nas tamo slučajno, nakon nekog vremena, pronađu. Tog momenta mi postajemo ilegalni i sa nama se postupa kao prema “drugačijima”. Tačno je da su uslovi dobri, ali nama se oduzima sloboda i sama pomisao na to da vas neko gleda kao “drugačije” je poražavajuća! Pre svega daje nam se do znanja da mi tu ne pripadamo, iako smo sa iste planete kao sinovi tog sistema. Dešavalo se to mnogo puta i, naših ljudi, koji su to prošli, ima podosta.

 

Danas je naša zemlja u vanrežimskom sistemu. Kao i čitav Balkan. Postoje neke norme, ali to sad nije bitno. Možemo da putujemo. Postoji jedan drugi problem, dragi prijatelji. Kod nas, a verovatno i u drugim zemljama, koje nisu u Evropskoj Uniji, odjednom se pojavljuju izbeglice, iz tih nesrećnih zemalja koje su pod opsadnom rata i bombi, gladi i neuslova za normalan život. Nije bitno da li su oni azilanti, izbeglice ili mučenici, niti da li su iz Somalije, Sirije, Sudana, Avganistana. Bitno je da su oni ljudi. Imaju noge i ruke, po dve naravno, glavu, nos, uši. Sve isto kao i vi, dragi prijatelji.

 

Ja nisam toliko upoznat sa detaljima i pišem ovo iz srca, a u glavi imam neke šture vesti i podatke koje sam, eto pokupio na internetu i od mojih dragih prijatelja. Nisam član nikakve organizacije, niti nekakve političke partije. Ja sam samo jedan neafirmisani pisac, sanjar i čovek. I isto tako drugačiji bio nekad. I zato vam o ovome mogu pisati godinama. Ne zato što imam pregršt podataka, već zato što razumem te ljude. Ne samo zato što sam ja bio drugačiji nekad, pa sad tražim sažaljenje i razumevanje za to. Ne naravno. Pišem, jer i da nisam bio drugačiji opet bi razumeo, kao što vi sad jednim delom svoje duše polako počinjete da shvatate. Na stranu to što tu ima takođe umetnika, pisaca, hirurga, majstora raznih zanata, mornara i poštara, što tu ima lepih i ružnih, što tu ima nasmejanih i ćutljivih, što tu ima visokih i niskih. Već zato što su to ljudi. I zato što imaju isto oči i uši, kao vi, i isto se kreću, isto razmišljaju, isto vole. Da, vole! Imaju srce, možda veće nego svi mi. A zašto? Zato što nemaju vremena da gledaju ko je sa kim spavao i da vode tuđe živote. Oni šetaju preko granica, jure se sa vozovima, preskaču ono što vi ja nikad možda ne bismo preskočili. Ganjaju se sa svakakvim vetrovima, jašu nevidljive nemani, prkose nedoprkošenom. Miruju samo kad spavaju, a spavaju retko jer nije neki osećaj spavati zimi pod otvorenim nebom. Dakle ja vam kažem da oni imaju srce. Ogromno srce. I znate šta je zajedničko za sve njih, dragi moji prijatelji? Mnogo je bitno. Zajedničko je to da oni svi imaju jedan isti san! Pitaćete se: “Nemoguće da ta grupa od ko zna koliko ljudi, sanja jedan isti san?”. Samo jedan? Da, samo jedan! Svi oni sanjaju da su kao vi i ja. Kao svi mi. Da imaju to što svi mi imamo a oni nemaju.  Da imaju slobodu.

 

Ti ljudi su nevidljivi. Ako slučajno na njih naletite, negde u nekoj dalekoj šumi prepoznaćete ih. Iako imaju diplome univerziteta, zateći ćete ih sa jednom kesom. Sa bušnom levom cipelom bez desne. Jednog ćete naći polugolog. Drugog obučenog ali u mokre iscepane krpe. Nju sa dva fakulteta bez ičega. Samo ona i njen mili glas i siroti osmeh. Deca bez roditelja, hrane i odeće. Prešla pešice ko zna koliko pruga, iz ko zna koje zemlje i tu se nekako samo stvorila. Izvor tuge. Bedna pesma. Užasni prizori. Kameno srce bi zaplakalo.

 

Ja ne pišem ovde da bih vas molio da me razumete, niti želim da otežem. Niti želim da ovu priču bojim nekakvim sjajnim epitetima i šaram likove, dočaravam slike. Pišem je iz daha i kao i uvek iz srca. Niti ću šta dodavati, niti ću je obrađivati. Ja samo želim da vi shvatite poentu. Njima treba pomoć. Znam ja da treba i nama, da smo i mi zemlja u kojoj jedan drugom ne možemo da pomognemo, a kamoli nekim azilantima, ko zna odakle. Ali opet, ne treba njima mnogo. Njima treba samo ono malo što mi imamo na izvoz. Sloboda. Dajte svi po malu kafenu kašičicu slobode i eto, za njih će biti. Neka svaka zemlja u reginu da po malo. Ovi ljudi će biti srećni. Ispuniće svoj san i naći će konačno svoj mir.

 

Ja Vas molim samo da ih razumete i da ih, kad god treba, podržite. Ne tražim od vas novac, pa čak ni odeću ni tu obuću koja se sakuplja. To će se već nekako obezbediti, ima ljudi koji su davali i ima onih koji će uvek to nekako pribaviti. Ja Vas, moji prijatelji molim samo da ih razumete i podržite jer će možda doći dan kada će taj njihov san zavisiti od vaše energije, od vašeg glasa, od vašeg osmeha. Doći će pet njihovih minuta kada će se njihova sloboda i sreća vrteti tu, ispred vaših očiju, a Vi ćete nekakvom svojom aurom, osmehom ili mislima njima pomoći. Glasajte u svojim glavama za ljubav među ljudima, ma kakvih god oni bili boja i odakle god da dolaze. Pružite nekim ljudima koje nazivaju drugačijima šansu da dokažu da su veći od onih koji ih tlače i budite ljudi.

 

Pogledajte u nebo i recite univerzumu: “DA, podržavam ljubav u svetu i neka bude mir i neka svi ljudi budu slobodni”. Neka se svakom pruži ono malo šanse da postane deo ovog sveta koji ni malo nije drugačiji od njihovog, sem u tome što tamo padaju bombe, ratovi bukte i siromaštvo ne zna za niži stupanj. Ja od ovog razmišljanja nemam ništa sem osmeha koji mi se razvukao sad upravo na licu, jer sam srećan što sam nekim ljudima omogućio ljubav oko srca kada su pročitali da ima još neko ko ih u ovom surovom vremenu podržava. Neka su živi zdravi i slobodni svi ljudi na ovom svetu. Glasajte za slobodu!

 

03.02.2013

Užice

 

Andrija Terzić

 

A.T.

O pobedi

Nalik smotanom klovnu koji se sapinje na sve na šta naiđe, ceo život ćeš se sapinjati o tuđe želje, misli i poglede, ako jednom za svagda ne kažeš sebi ‒ dosta je! Danas si napadnut njenim porukama, sutra njegovim, prekosutra komšijinim, u ponedeljak profesorovim ili oblasnog popa, a za mesec dana nećeš možda govoriti sa pola njih. Trudi se da se ne vezuješ ni za šta od čega ne možeš lako da se odvežeš.

Život je tvoj kao slagalica. Slažeš samo svoja polja, sve ostale slike mogu biti slične nalik tvojim po boji i obliku, ali one ne staju u ta ista polja. Ne uklapaju se. Tvoja želja za materijalnim dovešće te možda do novca. Da li je to konačan cilj? Ako jeste, već si izgubio. Ima toliko miliona primera da su ljudi došli do ozbiljnog novca, ali nisu pronašli sreću, niti poentu života.

Sve je tako bizarno oko tebe da bi ti sad mogao sâm sebi reći: ‒ Eto, pobediću.

Neće pobeda biti krunisana nekakvim trofejima kao na Olipmijskim igrama. Život ne donosi titule ni onima koji su ugledali najsvetlije grebenove sreće. Miris malog, ali pravog uspeha je najveća pobeda. U kolotečinski ofarbanom svetu, sabijenom u rogove sitnih lažnih želja za još lažnijim uspehom, neko ko je mali i nebitan može doneti sâm sebi tu vrstu uspeha koju bi ti možda nesvesno takođe smatrao za uspeh. Da ga doživiš, shvatio bi. Brže bi se isti srušio nego što bi ti osetio njegovu slast, jer slast ne postoji. Postoji za one male ljude koji se zadovoljavaju komleksaškim uspesima. Onim uspesima koji nemaju konačnost. To su uspesi koji nisu klasici. To su oni koji vremenom nestaju, neki brzo, za par meseci, neki za godinu ili dve. Ali nestaju. I retko kad se ponove. Svoje želje za uspehom ti ljudi kompenzuju osvajanjem lažnih, te se lako prodaju za isti. Osete njegovu slast i onda opet žive kao nekakvi insekti.

Mislim da je vreme da počneš da razmišljaš o pobedi koju ćeš prvo lepo osmisliti. Sebi zapravo zadati pametniji cilj. Nacrtati ga i ako treba i vizuelizovati. Videti unapred u svojoj glavi kako se to drvo grana i u kom smeru ide njegovo grananje. Onda polako hrliti ka istom. Polako, ali sigurno. I strpljeno. Poen po poen. Gaziš i naravno ćutiš. Slabo kome šta pominješ. Istina je nekad radosnija kad je tiha. Nemaš proste snove, to zapamti. Smej se i kad ti nije do toga. Kada ti kažu „vidi ovaj šta je uradio” ti začepi uši, ovaj ili onaj danas ili sutra to je imaginarno. To su stavke koje blede. Jedina istina si ti. Jedina tačka koju ti jasno vidiš si ti. I veruj. Ne leti, ali veruj. I veslaj uvek ka obali. I čuvaj se. Voli dobre ljude i pomozi kome možeš, ali opet vodi računa kome. Pomoći grešnog i lošeg nije prava pomoć. Vratiće ti se kao bumerang. 

Uzdaj se u sebe i svoje srce. I imaj stav!

 

Odlazak

Sećam se da sam prvog dana svog odlaska, osećao nekakvu čudnu milinu koja mi je bila bliska kao da sam je čitav život negde u podsvesti susretao. To samo putovanje u nepoznato nije u meni budilo nikakav strah, jer kada ti se smuči da se godinama čauriš gde ti mesto nije, svaki odlazak ti bude drag, a kamoli onaj koji si dovoljno dobro isplanirao. Iako, ništa ne bude baš onako kako si ti zapravo hteo, svejedno… Ti si otišao i tog momenta napravio najveći korak. Isti onaj korak koji mnogi sanjanju, a ne mogu ga napraviti. Ne mogu iz više razloga.

 

     Nisam se latio kucanja zbog drugih. Ko još mari za to šta su drugi mogli ili šta nisu mogli. Ono što se tebi snilo nikom drugom nije milo. Ne daj da te drugi inspirišu, ne daj da ti drugi kazuju. Ne daj nikad da drugi upravljaju tobom, jer da su znali sa nekim upravljati upravljali bi sobom. Šta ćeš im ti pored sebe samih, sem da leče ono malo kompleksa ili da svoju sujetu hrane lažima da su bitni u tome kako znaju tebe na pravi put usmeriti.

     Put je uvek put ka istini. Dakle, uvek se na bilo kom putu dozna nekakva istina i ništa sem istine. Ne možeš putovati prijatelju i saznati laž. To je nemoguće. Ni da je ta ista laž ona dobro sakrivena, upakovana i namirisana, najskupljim parfemom. Ne možeš, kažem, nemoguće je. Svaki put je nova istina i svaki put je sastanak sa sve većim i većim, težim i težim istinama. Istinetinama.

     Govorih vam ja o svom prvom odlasku. Sećam se dobro, padala je nekakva sitna kiša, toliko sitna da sam na trenutke ispružao ruku da vidim da li to ona uopšte pada ili sam ja to umislio. Ne, ne osećam je. Dlanovi su mi za sekund bili mokri. Vratih ih u džep i nastavih da hodam. Tu oko mene su sve ljudi koje nikada pre nisam video. Kameni pločnici koje gazim hladni su, osećam ih kroz te moje debele đonove, ali iako su hladni meni su nekako mili i bliski. Dragi su mi ti koraci; imao sam osećaj da mogu pešačiti do kraja sveta i nazad.      

     Čudan je taj osećaj kad možeš sve i odmah. Fatalno je divan. Plesao sam svoj čuveni ples koga se rado podsetim na ovakvim mestima, jer negde kući i oko kuće tako, zaista, ne znam plesati. Leteo sam po tom pločniku, poskakivao , okretao se, klizao i puzio na trenutke. Sve sam želeo na njemu isprobati, jer sam ga toliko noći sanjao, toliko sam se jutara budio, a da mi je on prvi padao na pamet. Toliko sam se nedelja samo o istom zanimao, u mom mozgu koji ima te specijalne odeljke za ljubav prema pločnicima slobode. Mogao bih vam godinama pisati o tom mom prvom odlasku, o toj slobodi uma koja se ne može tek tako esejom dokazati. Mogao bih, ali nemam nameru da vas o tome davim, niti imam želju da pokušavam da dokazujem nešto što se samo prisutnosti može dokazati. Reći ću vam samo da odlazak od klasičnog u meni uvek budi adrenalin koji se ispoljava čak i na najobičnijim pokazateljima. Adrenalin koji je tih momenata javan i istinit poput neba koje je jedino granica. Treperi u meni i sija nekom aurom sreće koja stvara osećaj neograničenog uzbuđenja i gori kao najveća baklja.

     Odlazak uvek u meni budi arhipelag svega onoga što ja želim, potajno ili ne. Podsveno ili svesno. Uvek kada odlazim od kuće odlazim sa smeškom, jer to uzbuđenje koje u meni gori, tada ne može da se sakrije. Znam da me tamo negde čekaju moji pločnici slobode, koje drugi možda neće razumeti, ali opet oni znaju da moj osmeh ne laže i da sam srećan. Oni koji te vole, kada vide da si srećan, srećni su i oni zbog toga. Zato me ne sputavaju i samim tim vole te moje pločnike.

Ljubav u senci izreka

Sakrijem te ponekad
u senci podsvesti.
Mislim, daleko si.
Ne, nikad bliža si.
Lažu kad kažu
mnoge one izreke stare,
valjda da im bude lakse,
jer ipak je istina,
da ljubav
ako sakriješ od očiju,
nisi od srca.

KAKO JA VIDIM SREĆU

 Živim tu na tom mostu koji spaja moje želje i moje mogućnosti i potajno se nadam da sve ono što vidim nije to što ću ostatak života gledati. Jeste da je sve jasno vidljivo kao sunčano jutro bez oblaka, ali opet se nadam, jer šta je život bez nade, da je sve to sada tako i da će se okrenuti kao što se sve u životu okreće. Da će se jednostavno sve promeniti u roku od nekoliko minuta. Nekoliko minuta je dovoljno da se promeni bilo šta na ovom svetu, zato sam i uzeo tu mernu jedinicu za primer. Na šta god da pomislite i vežete tu istu misao za mernu jedinicu zvanu nekoliko minuta, videćete da je toliko zaista dovoljno da se promeni moj život, kao što ću ja ovo sve napisati za nekoliko minuta. I u tome što sam napisao, reći sve ono što ja želim da kažem. Biće kratko, ali opet jasno i direktno, kao što se i traži na ovom vašem, nevidljviovom konkursu života, da vam čovek za nekoliko minuta kaže sve što vas interesuje i na osnovu čega ćete saznati koje su njegove želje.

     Dakle, želim da budem srećan.

     Uvek sam u podsvesti negde zaturao želju da budem srećan, još dok sam kao mlad lelujao i smucao se kojekude, traživši nešto, ni sam ne znajući šta. Kasnije mi se često ta želja kao nekakva zvezda vodilja javljala, ali sam bio kod očiju slep. Viđao sam je u svim oblicima, sem pravog. Svaka vizija ili ideja, koja je zapravo bila šansa da se iz iste rodi sreća, meni je mirisala na sve sem sreće. Dakle, nisam znao nikad prepoznati sreću. Ko zna koliko mi se samo puta dogodilo da sam mogao napraviti drugi potez i biti srećan. Ko zna koliko mi se samo puta dogodilo da sam sreću odgurnuo kao nekakvu lošu naviku. Ko to zna. Znam samo da sam svestan da sam imao mnogo šansi i da jednostavno sreću nisam prepoznao. I sad se kajem.

     Živim, kažem, na tom mostu koji spaja moju želju da budem srećan i moju mogućnost da budem srećan i znam da sam imao i želju i mogućnost mnogo puta tokom života. Sad sam svestan i sasvim siguran u to.

     Sreća je kutak, ne dimenzija.

     Sreća je kolač, ne čitava torta. Sreća je šraf, ne mašina. Sreća je samo jedna sitna, nevidljiva nit koja biva uočljiva onima koji je istinski žele pronaći. Sreća je toliko neprimetna da je, evo i sad možeš spoznati. Sreća je npr. što ja kucam ovaj tekst dok napolju greje sunce, dok se u meni rađa ljubav za životom, dok je sve u mom životu normalno.

     Dakle, ja sam srećan i to ne vidim.

     Sreća je nevidljiva torba puna sitnica koje te svakodnevno obraduju. Živi život. Ta torba ti je na ramenu. Tako treba da bude. Ja sam često tu torbu gubio. Ostavljao je na razmoraznim mestima. Nisam je ni čuvao,ni vodio računao o istoj. Znao sam je jednostavno negde usput ostaviti, ispustiti. Čak i zgaziti. Danas kada želim samo jedno, biti srećan, sećam se svega odlično. Svih grešaka. Obmana. Lažnih ciljeva. Loših navika. Svega što je uticalo na to da o toj torbi ne vodim računa.     

     Okrenite se. Pogledajte oko sebe. Oslušnite. Pomirišite. Vi ste srećni!

 

Lažni osmesi

Mrznem se često od dodira tuđih radosti koje su kao upućene meni, manje meni, više nekom mom trenutnom uspehu. Toliko su očigledno prazni da im se može na trenutak osetiti miris te hladne zavisti, hladne, čelično hladne, koja mi kupa um sve većom brigom da je ovaj svet toliko okrečen zlim snovima i bednim pakostima.

Crpe mi i ono malo energije što je preostalo iz te silne borbe, pa taman da se malo odmorim i to sačuvano podelim sa njima, dodje mi u borbu da se vratim, makar stajao u prvom redu, čak i bez oružja. Nekad je daleko od svih, u nekakvom uskom paklu, smeštenom dalje i od namanje sreće, zaista bolje nego bilo gde ovde. Negde tamo, gde još ta borba traje i gde je glava stalno u torbi, ume biti mnogo lepše i slobodnije čak i od rođenog doma. Ne kažem da je to normalno i da je stalno tako, čitavog života, ali ponekad, eto nekad je zaista lepše, ma koliko teško bilo.

I eto nas tu, sad, medju tim pogledima i zlatnim osmesima; zlatnim zato što su široki da se zubi samo vide, a može se ta njihova laž lako spoznati. Dakle lažni su samo dobro upakovani. Eto nas tu kažem, i sad ćemo se malo lagati i piti u tu našu čast i pobedu, a onda ćemo se rastati, kao srećno.

Mimoilazićemo se na tom, dugo očekivanom rastanku, sudaraćemo se, jer smo zbunjeni, jer sam ja ja i bili su ovde zbog mene, a oni su oni i kako to ja mogu večeras imati svoje veče, a oni ne. Sem tu najbližih iz porodice i nekih odanih prijatelja, koji su godinama ranije tu odanost već dokazali, što u malim što u velikim stvarima, nema niko da je iskren i to čak u nekim momentima ume i da pokaže, kao da namerno želi svoju zavist reklamirati.

To je život, skupina prolaznih likova, oblak nekih prividno dobrih ljudi, a u suštini dušmana. To je pozornica laži, bedna, imaginarna ljubav. Čemu ti ovde uspeh služi sem da se kitiš njime pred oreolima mržnje, prikrivenom zlobom i mizernim, isfoliranim osmesima. Tako se naši dani svode na teže borbe od onih koje se dogodiše više vekova pre ovoga, jer tada se znalo šta je obraz i poštenje, šta je iskrenost, a šta laž. Šta ti onda ostaje, sem jedne jedine istine, da se boriš u toj najtežoj borbi i da visoko podigneš glavu, a da sve ostale retrovizore i poglede usmeriš i prema prijateljima i neprijateljima, jer u ovoj igri nema mnogo pravila. Sve se svodi na jedinstvo nas samih, našu volju koja korača izdvojena od ostalih. Svako bije svoju bitku i nema mnogo poštenih. Bijemo je i sami sebi palčeve držimo.

Brod

        BROD

 

          Jedno je sigurno: moraš biti jak.

    Mislio sam da će promena navika, restauracija karaktera, okretanje ka novim ciljevima, uz maksimalnu dozu upornosti, promeniti pravac ovog odavno bušnog broda, koji je nekako jedva ostajao na površini mnogo godina unazad. Teških godina. Tonuo je lagano pa se vraćao gore, poput neiskusnog plivača kojeg savladava umor, nakon par sati plivanja daleko od obale.

           Svaki metar ka boljem teži je.

    Koliko god čvorova, koliko god tih teških metara, koliko god borbe sa besnim monsunima, koliko god novih nepredviđenih dešavanja, o kojima sad ne mogu ni da pišem, jer će tek danas iznenade svejedno je za taj brod koji iako se bori, spasa mu nema dokle god se bude obazirao na sve što će mu se na putu dogoditi. Moraš da budeš svestan da ukoliko se ne usresrediš na popravku broda, ukoliko ne odbaciš sve halucinacije o negativnim predosećajima, ukoliko ne prestaneš da razmišljaš o novim nevoljama koje će se kao neminovno desiti, taj brod će i dalje lagano tonuti, i nestajati prvo na sekud ili dva sa površine. Zatim će se njegovo plutanje vremesnki produžiti na par sekundi, pa nakon nekog vremena na više desetina sekundi i onda će posle nekoliko dana takvog sablasnog ronjenja, jednostavno zauvek nestati ispod vode.

    Mislio sam da je samo zameniti kapetana i par članova posade rešenje? Mislio sam da ako grešiš i svestan si svojih grešaka rešenje je da promeniš šemu po kojoj ploviš. Mislio sam da je samo bitno da isploviš iz luke. Mislio sam da je taj put, makar bio na trenutke i pod vodom, onaj koji je u celoj priči najbitniji. Dakle mislio sam da je bitno samo isploviti i ploviti. Mislio sam ja izgleda suviše mnogo toga, ali teško da sam išta znao o  putovanju brodova. A mislio sam da znam. Bio sam ubeđen da znam i prečesto sam bio više nego ubeđen da najbolje znam.

    Sada znam samo jedno: da moraš biti jak.

    Da i kad rešiš da promeniš mnogo toga, najbitnije je da ploviš samo pravo. Da postaviš svoga čoveka za kapetana i svoje ljude kao posadu, makar bili prosečni mornari, neka budu samo dobri, odani i pošteni ljudi. Da čuvaš svoj plan daleko od očiju svih. Da ga kriješ kao baka pitu dok svi unuci ne sednu za sto. Da se stalno smeješ i da iako osećaš neku nevolju i dalje se smeješ samoj toj pomisli da se nevolja može naslutiti. Da čekaš pravi momenat kada ćeš dodati gas i kad on dođe, kada ga sigurno osetiš, da tad pojačaš tempo i ne staješ. Ne okrećeš se iza sebe, ne slušaš šumove talasa, galamu posade, ništa ne slušaš. Samo ploviš maksimalnom brzinom. I dalje sa osmehom.

     Moraš biti jak da bi sve to organizovao i na kraju dočekao. Sa osmehom dočekao tih par minuta miline, koja je došla kao nagrada za tvoju upornost, organizaciju, smelost, hrabrost i tvoju smirenost, da sve što je pokušalo da te utopi, da sve to što je pokušalo da te sa tog puta preusmeri, jednostavno izbegneš. Da budeš jak, sa osmehom na licu da pobediš samoga sebe, jer si i sam sebi na tom putu neprijatelj, onaj isti koji ponekad kaže „ajde odmori se ili nađi drugi posao, nije ovo za tebe“. Pobeda nad samim sobom je motiv broj jedan, motiv koji ne može dati bolji dokaz tvoje pobede nad bilo čime.

  Siguran sam samo jedno: moraš biti jak.