Buđenje (Moja prva kratka priča)

Ustani Veliki vojniče. Gledam te jutros kako se po tom tvrdom krevetu od gvožđa razvlačiš. Kako se okrećeš u krug kao besan tigar po malom kavezu. Ustani, nisu ti dani odbrojani. Nema te sile koja tebi može oduzeti snagu. Znamo to svi mi koji te želimo podići. I evo ovde stojimo već puna dva sata i čekamo momenat kada ćeš ustati. Jezgroviti je uzdah koji puštaš iz sebe u snu dok te kojekekvi demoni napadaju. Tvoja podsvest se bori sa tvojom savešću. Gromoglasan je taj lik iz sna koji ti se suprostavlja. Vidi se to jasno. Ali se vidi i da mu se odupireš. Jer ti si zlatni vojnik naše čete mučenika, koja takvoga još od mračnog vezira nije videla. I nećemo dozvoliti da se postelje zauvek dočepaš, koliko god ti mislio da je gotovo i da neke se rane ne mogu zaceliti.

Tišina u pećini.

Tajna vrata se otvaraju.

Ulazi glasnik. Govori razborito. Svešteniku gleda u crne krupne oči:

– Napadaju nas Azani! Ne možemo se odbraniti. Gotovo je. –

Veliki vojnik skoči na noge, krv mu je skorena na obrazima i na još dvanaest mesta na telu. Spusti svoje guste crne obrve. Uši mu se izdužiše nalik nekoj besnoj zveri. Reče glasno, orila se hladna pećina:

– Nije gotovo! –

 

A.T.

 

10.08.2014.

Esej o sutra

Starimo pod kišobranom svoje sreće i nesreće,
gorimo od želje da nam se sećanja ponekad izbrišu,
a ne znamo da je sve što je bilo dokaz da smo postojali,
kakva god da nam prošlost bila.

Ne znamo da je jedina istina ono što smo prošli
i da je sutra neizvesno
i šareno poput dečije bojanke.

Ne treba, naravno, da se plašimo sutrašnjice,
ali znajmo da se za nju moramo hrabro boriti,
a ono što je prošlo,
to je prošlo
i volimo ga.

Sutra je novi izazov,
sačekajmo ga sa osmehom,
jer osmeh je najveće gorivo budućih uspeha.
Osmeh je naš plan za sutra.
Osmeh i široko srce.

Beg

Ponekad imam želju da odem malim čamcem, niz još manju reku, do najmanjeg mesta na ovom svetu. Daleko od svih brižnih i nebrižnih, dobrih i loših, plašljivih i neustrašivih. Da odem, da veslam ili da ne veslam. Nebitno je. Čak i ako se samo prepustim dobrom vetru, bolje je nego da ostanem ovde, u ovom trunju od bede, gde miševi jedu mačke, gde kokoške pljuju lovačke pse, gde devojčice igraju ragbi, a dečaci prevrću šolje za kafu.     

     Kad-kad mi padne na pamet ideja da se samo otisnem, bez čamca, da samo legnem i pustim se niz vodenu struju. Kakva god ona bila, negde me mora odvesti, negde gde je sigurno bolje nego ovde. Negde gde nema onih reči lutalica, negde gde nema sumnjivih pogleda, negde gde ima možda neko ko će mi reći da bi voleo da sednemo i da se ne lažemo. Da sednemo i pričamo o zidovima boje višnje, o sumornim nedeljama, o mirisu morskih paučina. O bilo čemu, samo da je iskreno. Da se smejemo kao deca, da budemo makar na sat ili dva srećni. Da tu, na tom mestu, koje je daleko milionima koraka od one dnevne sobe pakla, pronađem svoj mir i na miru razmislim o svemu. Što reče jedan čovek – “da se sam sa sobom dogovorim”.

Da pobegnem od ovog bezobraznog sunca, da uteknem od vetra koji pirka kad mu je vreme oluje, da nestanem od svega nakaradnog. Da me nema ovde. Da sažvaćem svoju lažnu želju za ovim predsobljem kaznenog doma, jednom za svagda. Da je progutam stežući vilicu jako, poput geparda kad zgrabi omiljeni plen. Da je brzo progutam i taj čin zaboravim. Da nema više ničega lepog što me vezuje za ovaj kovčeg života.

Ponekad imam želju da odem malim čamcem.