Pitaju me kako? Energija. Znate ono, kako zračiš, tako privlačiš.

Ljudi vole i poštuju one koji se za svoj cilj bore svim srcem, a da ne gaze preko mrtvih.

Ako ti ne ide, promeni navike.

 

Najviše te osećam kada je hladno, a ti si daleko.

 

Danas ću da budem srećan. Istinski srećan. To niko ne može da mi oduzme. Sreća je ono što ja kažem da jeste. Danas sam srećan i ništa me drugo sem toga ne interesuje.

 

Svako ima svoju priču. Nije važno kakva je ta priča, već kakav je čovek koji je priča. Ne u očima onog ko ga sluša, već kakav je on zaista.

 

I opet ovog sunčanog jutra doručkujemo zajedno, u mojim mislima.

 

Ima duša koje to ime umeju da nose.

 

Neki ljudi shvate tvoju veličinu tek onda kada te izgube.

 

Nemam moći, ali znam da ćeš doći.

 

Putujem. To mi šapuće da sam živ.

 

Ne dišem te nedeljama…

 

Osmeh istakni! Sâm se sa sobom dogovori. I pun gas!

 

Kada te u mom snu nema, nema ni onoga što taj san čini lepim. Ni mirisa, ni spokoja, ni one vatre u stomaku koja mi lako krevet zapali. Neka svet nestane, neka sve izgori, samo se ti vrati. Moj san onakvim snom načini.

 

Jak ja ‒ daje najjaču tebe.

 

Ne postoje loše odluke. Postoji samo hrabrost ili strah koji stoje iza njih.

 

Dobrota ne osvaja trenutak, ali pokorava vreme i osvaja godine.

 

Nekome bi bilo malo i to što traži, dan nakon što dobije.

 

 

 

 

Sve dok me ne ujedeš za onu poslednju, najskriveniju kost, ništa me ne boli. Tada se budim i sve prestaje, a ti počinješ da sanjaš košmar. Tako je to u životu, jedan se probudi, a onaj drugi zaspi.

 

Ako si bezuslovno iskren, za većinu ćeš uvek biti lud.

 

Sanjao sam te. Čarobne li noći!

 

Stvar je jednostavna. Ako, čak i nesvesno, bezobzirnošću i nepoštovanjem povređujete svoje najbliže, pravite sigurnu uvertiru u fijasko svoga života.

 

Tmurno je napolju. Ne brini. Sijam za tebe.

 

Govorili su mi. Nisam verovao. Nisam slušao. Nisam hteo.
Sad samo želim da se vratim u prošlost. Da mi pričaju. Da ih čujem.

 

Koje su boje oči ljubomornog čoveka? Ljubomorne.

 

Nikada nisam želeo da budem ono što drugi hoće. Mnoge je to odbijalo, često je bilo pogrešno, nije mi ni koristilo niti sam sebi činio usluge. Jednostavno, naučio sam da živim sa onim što jesam. Takav sam i znam da ću se nekome svideti. Ukoliko se i ne svidim, vraćam se na početak priče. Čovek je samo svoj, mimo toga sve je laž.

 

Trebaš mi ovog jutra. Isto je, danas, kao čitavog života.

 

Tamo negde, u pustinji moje duše, gostujemo ti i ja. Svakodnevno. Postojimo, živimo, volimo se. Niko za to ne zna. U životu, za ljubav treba imati skrivene odaje, želju i nekoliko minuta sna.

 

Čuvaj se sebe samog u noćima.

 

Kada mi niz telo sklizne tvoj glas, pa se popne do svih čulnih receptora, tad kada me obuzme, shvatim da smo ti i ja rođeni da jedno drugo inspirišemo.

 

Mnogi ne cene tvoje samopoštovanje, jer nemaju svoje.

 

Kada bih mogao svet da podelim na dva dela, u jedan bih smestio tebe i sebe, a u drugi sebe i tebe.

 

Između tebe i mene ponosno stoji strah naših duša da, ipak, ne postoji ono o čemu smo sanjali. Sakriven je, a bolan. Nemamo mi snage da ga preživimo. Čitav ćemo život ostati daleko jedno od drugog. Kao zemlja od sunca. Kao jutro od večeri.
On će ti uvek dati za šaku manje ljubavi od mene. Znam to, jer u ljubavi, uvek, imam šaku više. Daješ i više nego što možeš, naučio sam odavno. Tad uvek dobijaš.

 

Daj ljubav, vratiće ti se. Kada? Nebitno je. Vratiće se. Najverovatnije kada se najmanje budeš nadao. I da se ne vrati? Veličina je u davanju.

 

Vrata mog srca uvek su više voleli oni što izlaze nego oni što su u njega ulazili. Ne zato što je loše, već zato što je otvoreno. A ljudi se plaše otvorenosti. Zanimaju ih samo zaključana srca. Druga brzo napuštaju. Tako su naučili.

 

U mom je glasu sto patnji i dvesta sudbina.

 

Taj njen graciozni hod, što se može porediti sa najsavršenijim ženskim hodom na svetu, mrsio je poglede svih koji bi se našli u njenoj blizini. Remetio je čak i osećaje, uzdahe, putanju misli. Katkad bih pomislio da se i vreme menja kada ona hoda.

 

Čekajući sve te silne vozove, dok su mi gromovi oko ušiju sevali, dok je sunce menjalo boje i bilo sve sem žuto, dok mi se kosa na glavi dizala, a krv u venama ledila, dok mi se mešao osećaj gorčine sa bezbojnim adrenalinom, dok sam iz želje za boljim čekao ono pravo i molio se da uspe, ti si nekako gordo došla i u lice mi se nasmejala, u svom tom paklu koji sâm iz sebe pokušava da se izvuče. Nasmejala si se, dala mi do znanja da poklanjam samo osmehe i da sve ostalo što imam slabo ko razume i slabo ko prepoznaje. Učinilo mi se najednom da su svi ti vozovi i sva ta obojena sunca samo moja iluzija, da sam sâm sebi najveći prijatelj, dok i dalje grmi i sve polako prolazi, pa čak i ta istina da nije sve ono što vidiš baš onako kako, zapravo, jeste. To je život, poznanice moja, slučajni putokazu. Sve ono što vidiš, daleko je od istine.

 

Ko se penje na vrh najveće zgrade liftom ne zna šta mu govore oni koji idu stepenicama. I ne brine o tome.

 

Ako ne znaš kako da se istakneš, a to želiš, jednostavno se ne ističi. Budi normalan. To je najbolji način da pokažeš da si drugačiji i svi će ti zavideti.

 

Šapnuću ti sve što treba. To sam makar naučio, da kad ti pričam naglas, uvuku se između nas oni koji čuju i sve lepo nestane.

 

Jedna od najvećih veština čoveka je podržati drugoga. Obrnuto je proporcionalna od konstantne kritike i ljudi koji umeju da je koriste su upravo baš to ‒ ljudi. Dobri ljudi!

 

U stotoj pregradi svoje podsvesti gajim dve čudne biljke. Jedna se zove Upornost, a druga Ljubav. Iako mi je svest puna korova što drugi zasadiše, makar podsvest stižem da obrađujem.

 

Kada bi osušila predrasude poput košpice od breskve, zagledala se u njegovu dušu onako kako pametna treba, ne mareći šta drugi ti govore, jer prokleti bili ‒ odakle oni išta i znaju, shvatila bi da je to biće obojeno istinskom dobrotom i da vredi više od neba okupanog svakodnevnim suncem.
Publika više voli da gleda klovna nego hodača po žici. Ipak, tu ne leži odgovor na pitanje koga više poštuje i čiju virtuoznost prepoznaje.

 

Pokvarenom dobar ne može da se svidi. Jednostavno je. Previše mu je jednostavan.

 

Zamenio sam sve bokale svoje bahatosti za samo jednu čašicu skromnosti. Nikad bolji potez nisam povukao.

 

Nekim ljudima usta služe samo da bi prenela dalje tajnu koju si im poverio.

 

Čovek najbolje i najčešće u drugom čoveku vidi svoj strah i sve one mane koje i sam ima.

 

Malograđanki daš ružu, ona hoće karanfil.

 

Ne postoje loše odluke. Postoji samo hrabrost ili strah koji stoji iza njih.

 

Ne volim ništa za šta drugi kažu „tako mora“. Ne volim to. I tačka!

 

Ima duša koje to ime umeju da nose.

 

Bila je nemirno tiha, nalik moru kada se sprema za sudar sa suncem.

 

Sve dok doručkujete sujetu, ne možete večerati spokoj.

 

Probaj da svakog jutra budeš malo bolji od sebe. Tako ćeš sigurnim koracima gaziti ka tome da budeš dobar, a možda, jednom, budeš i najbolji.

 

Ako moraš da se pravdaš svima, bolje se obesi.

 

Ima jutara kad znam samo za osmeh. Ponosan sam na te trenutke, jer zbog njih znam da je svet onakav kakvog ga mi nacrtamo. Danas ću da budem srećan.

 

Ako se po jutru dan poznaje, gledajući tebe tako lepu dok spavaš, shvatam da će ovo biti najlepši dan u mom životu.

 

Ima nešto bajkovito lepo u tome što znam da si savršena, a tražim ti mane. Miriše mi na priču o kamenčiću u cipeli.

 

Ne jurim za životom. On kaska za mnom.

 

Od vrlina imam široko srce i da nemam više nijednu, dosta je. Dobro jutro!

 

U nekim mestima pronađeš svoju dušu, koju si tu ostavio pre 15 godina. Zato su ona nepromenljiva. Kako ona, tako i osećaj koji bude.

 

U najmanjim svetovima žive najveće alapače.

 

Najnajsmešniji su mi oni „ja volim svi da uspeju“ ljudi sa „mrzim što je uspeo“ očima.

 

Koračam srećan, jer živ sam. Zdrav sam. I imam tebe.

 

Treba mi onaj tri sata zagrljaja dan s tobom.

 

Teško je. Da je lako, ja bih odavno odustao.

 

Ostavim te u međuprostoru. Između jave i sna. Tada sam sâm. Tada sam svoj. Tada sam tvoj. Tada, sve je naše.

 

Danas hoću da budem srećan, istinski srećan i to niko ne može da mi oduzme. Sreća je ono što ja kažem da jeste. Srećan sam i m’rš sve ostalo!

 

Ili uradi nešto kako treba ili ne počinji! Ili pomozi do kraja ili ne pomaži uopšte! Ili budi ili ne pokušavaj da budeš čovek!

 

Nisu oni zauzeti, već neće da pomognu. Kada neko hoće da ti pomogne, on nikad nije zauzet!

 

Ako nisi bila dugo zaljubljena i osetiš da u njemu leži milimetar šanse za to, ne propuštaj! Svaki znak koji miriše na ljubav retka je šansa.

 

Ljudi imaju uvek više izgovora nego obraza.

 

Mudrost je jeftina. Ljudi danas više cene glupost.

 

Loši prvo vide loše statuse. Našu trenutnu slabost. Tako je i u životu. Za dobrog je čoveka dobra misao kao dobro zdravlje. Vredi mu i više nego njenom tvorcu.

 

Svaki novi dan miriše na pobedu. Ukoliko je želiš.

 

Prazni ste zato što mrzite, zato što podržavate samo one koje nikad niste sreli. Ogovarate one koji vas ne čuju. Iznad svega, nikome ne pomažete niti koga pratite do uspeha.
Probajte da se promenite i onda ćete svet videti drugim očima.  Živećete.

 

Naš narod sve zna i pre nego što nauči. Sve vidi i pre nego što ugleda. Sve oseća i pre nego što doživi. Sve ne voli i pre nego što upozna. Mi smo sve ono što jesmo, zato smo tu i gde smo.

 

Iskompleksiranoj ili isfrustriranoj osobi koja se predstavlja kao tvoj prijatelj, ako ne pružiš dovoljno pažnje (meru samo ona zna), nikad ne možeš da veruješ. Pre očekuj da će ti postati neprijatelj.

Glasne su, glasne, sve naše tišine!

 

Sastaviću srce tek kada mi njegove delove vrate svi prolaznici moga života.

 

Zamenio sam sve bokale svoje bahatosti za samo jednu čašicu skromnosti. Nikad bolji potez nisam povukao.

 

Nema razloga da brineš. Sve što bi trebalo da se dogodi, dogodiće se. Sve na kraju nađe svoj put, na ovaj ili onaj način, koji mi ne moramo i ne možemo odmah da prepoznamo. Tvoje je da sanjaš, da radiš na tom snu, da veruješ i imaš ogromnu želju. Što manje se nerviraš oko nekih problema koje usput srećeš, brže ćeš ih prevazići.
Sve je onako kako treba da bude. I ti tu ništa niti možeš da promeniš, niti moraš.
Uspećeš, jer mnogo želiš. Sve ostalo su bajke.

 

Često sam umeo da sam sebe prekorim, namalerišem, osujetim. Da se, kad je najmanje potrebno, predajem. Da jurim za pogrešnima, da bežim od pravih. Da se bojim bez razloga, sa se dičim sa još manje povoda. Da se radujem glupostima, da se podsmevam nesrećnima.
Sve sam to bio ja, kao što smo sve to mi. Rođeni pod ovim čudnim brdima, koja nam nekako podlo sve to kroz mladost ušpricaju.
Treba pobediti to malo iskrivljenog koda. Pobediti, jer bez te pobede, nam nema života. Nema nam sreće, ni ljubavi.
Umemo mi sve to mnogo bolje. Umemo, jer to smo mi.
Samo treba da se probudimo.
Da osmehom dan počnemo. Da nove ciljeve postavimo. Da navike promenimo. Da se volimo. Uvažavamo različitosti. Poštujemo druge. Da se zahvalimo Bogu. Prijateljima. Svima. Da budemo ljudi, jer nam je to zadatak. A, život, život je svima težak. Što teži život, to jača želja za borbom.
Samo hrabro!

 

Malograđanki daš ružu, ona hoće karanfil.

 

Molim vas, da ne zaboravite, jedno. Mržnja dolazi od nezadovoljstva koje sami projektujete. Tačno je da su uslovi katastrofalni, ali ni palma ne nikne onakva kakvu je sad gledate kako se baškari pored mora.
Da li je neko nekad pratio njen život?
Ne znam, tukle su je hiljade bura, ali nije mrzela. Nikoga. Samo je rasla i ćutala.

 

Neki ljudi shvate tvoju veličinu, tek onda kada te izgube.

 

Ne postoje loše odluke, postoji samo hrabrost ili strah koji stoji iz njih

 

Volim da kazem da sam majstor u svom poslu, jer mi je vetar u leđa da to postanem, seče osmehe sujetnim i ljubomornim, i nije mnogo daleko od istine. Tako da nemam grižu savesti.
Kad se samo setim kako su se neki ljudi koji su me kasnije razočarali, govorili kako bi trebalo da budem ovakav i onakav, prodali jeftino.
Budi ono što jesi i kaži šta misliš.
Bićeš srećan.
A to je poenta života.
A ljudi, malo ih je danas, da bi gledao šta će oni reći.
A i da ih je više, svejedno je.
Ne radiš ništa zbog drugih.
Svoj. Samo svoj.

 

Ponovo sam se rodio onog dana kada sam shvatio da nema potrebe da galamim da bi me neko primetio. Sve sam tiši, a sve vidljiviji.
Navike, ti čudni temelji života.

 

Ne volim ništa zašta drugi kažu “tako mora”. Ne volim to. I tačka.

 

Ima jutara kad znam samo za osmeh. To su ona na koja sam ponosan.
Svet je onakav kakvog ga mi nacrtamo.
Danas hoću da budem samo srećan i nasmejan.
Dobro jutro.

 

 

Naš narod sve zna i pre nego sto nauči. Sve vidi i pre nego što ugleda. Sve oseća i pre nego sto doživi. Sve ne voli i pre nego sto upozna. Mi smo sve ono sto jesmo, zato smo tu i gde smo.

Nema ništa lepše od čoveka koji ima hiljadu problema, a tu svoju nesreću nikome ne pokazuje. Smeje se kao da je najsrećniji čovek na svetu, uporan je i bori se kao da je čitav život uživao i odmarao. On sija željom da sve bude u savršenom redu i njegovo samopouzdanje nema cenu.

Kada ti ponestane snage i na trenutak pomisliš da bi trebalo odustati, seti se onih kojima bi to bilo drago i svih onih koji te nisu podržali. Zamisli koliko se stvari menja kada budeš uspeo. Nasmej se i dodaj gas.

Teško je. Da je lako, odavno bih odustao.

Nisu deca kriva što ne znaju ili što su nevaspitana. Sistem im je tako lako prevario roditelje, koji slepo i glupo hrle ka nevidljivom novcu, gledaju i slušaju kič i šund, a o “hvala” i “izvolite” ne treba više ni da pričamo. Još malo ćemo te reči iz rečnika izbaciti.

Život se menja hrabrim potezima.

Budi svoj. Nema ništa tako moćnije, tako drugačije, tako snažnije od činjenice da si svoj i da niko ne može da utiče na tebe. Budi svoj i videćeš kako sve jednostavno počinje da se uvija oko tebe. Budi svoj, jer samo ljudi koji su svoji, odišu sigurnoću i imaju najveće samopouzdanje. Budi svoj, jer pakleno je dobro, a i besplatno je.