Dvadeset puta ponovim sebi, ona je đavo, ali na svako njeno sledeće “zdravo” nasmejem joj se u lice i kažem:
“Zdravo anđele”.

Da se razumemo. Bolje impulsivan, a do koske iskren nego staložen, a isfoliran!

Ne trebaju meni nagrade i priznanja. Ne treba mi slava i poštovanje. Treba mi samo pravda koja će sama reći da je sve moje napisano krvlju i da govori o tebi, meni, nama. Našim životima, našim ljubavima, našim porodicama. Našim dušama. Svi smo mi dobri. Neko manje, neko više. Hoću samo pravdu, iako je nema. Hoću je.
I dobiću je.

Dasa si ako poštuješ dogovor, uvažavaš mišljenja ljudi oko sebe, ne radiš drugima ono što ne želiš da drugi rade tebi. Ne lažeš, već ako imaš nešto da kažeš, da se usprotiviš, uradiš to, a ne ćutiš. Sad ti vidi jesi li dasa, nema šta ko drugi da ti govori.

Savetuju često, nemoj ovo da ti oduzima energiju, nemoj ono. Ne znam ni sa ovom šta ću, da mi ne oduzimaju, poleteo bih. Neka mene.

I tako dok putujem, u meni se sudaraju svi oni osmesi i one tuge koje sam godinama unazad kojekude sakupljao, na svim onim proplancima istina, na brdima spoznaje. Pre svega, u bunarima duše. U korovu lošega, u shvatanju dobroga, kao konačnog rešenja životne zagonetke.

Upravo iz autobusa. U dahu.

Volim miris tebe iako ga još nisam osetio.

Ne možeš ti da budeš materijalno bogat koliko ja mogu da budem harizmatičan.

Ljudi imaju uvek više izgovora nego obraza.

Ti si mila moja jedan omaleni krak sunca koje, od kada te prvi put ugledah. nije prestajalo da sija.