Ovaj tekst pišem dva sata nakon događaja, što bi trebalo da znači hladne glave, ali mislim da se glava neće ohladiti, dok ne napišem poslednji njegov redak. Kakav bih ja bio borac za istinu i pravdu kada ovo ne bih opisao, baš onako kako sam to video i dozvolio da pročita više od 50 000 ljudi koji me prate na tri društvene mreže (fejsbuk zvanična stranica/privatni profil, instagram i tviter).

Poznato je, što i ne krijem, čak o tome jasno pišem i govorim, da sam uvek bio nemiran, teperamentan i srčan. Poznato je i da sam, od kada znam za sebe, zbog svog duha ispaštao, da sam zbog svog srca i temperamenta ulazio u sukobe sa ljudima koji su to znali i namerno me, zbog toga, provocirali. To me je dovodilo u direktan konatkt sa onima koji misle da brane i zastupaju neko zajedničko dobro i neku zajedničku istinu, sa kojima se većina nas ne bi složila. Sami ćete zaključiti na osnovu današnjeg primera, jer sam do istog zaključka, kao učesnik, da ne kažem žrtva, došao nakon nekoliko minuta. Prepričaću i biću kratak, bez namere da preskačem stvari i da elaboriram.
Šetao sam sa drugom iz detinjstva Glavnom ulicom, u svom rodnom gradu, pedesetak metara od trga i od mesta na kome sam nekada držao kafić i borio se 6 teških godina, da od njega živim. Pričao sam na telefon i smejao se, jer sam, konačno, dobio od prijatelja informaciju, koju smo čekali dva meseca, da nije bolestan, iako se sumnjalo na najgore. Bio sam vrlo srećan, još uvek sam, ali bih bio mnogo srećniji da se nije dogodilo sledeće. Dok sam razgovarao, dakle, pored nas je stalo policijsko vozilo. Iz njega su izašla dva momka, pročitao sam im imena, na uniformi i zapamtio. Nisam ih nikada pre video. Nisu bitna njihova imena, niti ovo pišem zbog njih konkretno. Pišem zbog osećaja da me ugrožava sistem koji treba da me zaštiti. Zatražili su nam dokumenta na sred glavne ulice, u sred bela dana, kao nekakvim razbojinicima koji su upravo napustili mesto zločina. Ponovo mi je zazvonio telefon, dok je jedan od njih upisivao naše podatke, ljudi su prolazili, javljali se, smejao sam se. Pričao sam sa njima. Onako, u prolazu. Prošlo je, bar, deset ljudi koje poznajem. Jedan od mojih najboljih prijatelja, stao je sa ćerkicom dva metra pored, da sačeka i slušao je naš razgovor. Obratio mi se jedan od policajaca (sve bežim od stila, da ne liči na nekakav službeni zapisnik) i rekao da prestanem da razgovaram telefonom i sa ljudima koji prolaze, jer me trenutno legitimišu. A zašto sam legitimisan? Naravno da se to pretvorilo u raspravu koja se malo raširila, otišla od neke opšte i očekivane, kao u slučaju da su legitimisali mog oca Zorana, jer ja nisam Zoran i to, nažalost, nikad neću biti. To sam što sam. Pričam sa kim hoću i ponašam se kako hoću, jer mi to određuje Ustav moje države, za koju rade oni, koji su me ničim izazvani doveli u današnju situaciju. Upravo mi je to i rekao jedan od službenika, za koga mi se učinilo da mi se obraćao s mržnjom, pa sam ga direktno i pitao: “Zašto me toliko mrziš?”. Drugi mi je rekao, umesto odgovora, da mogu da me privedu, a ja sam, naravno, odgovorio da mogu, slobodno i pitao sam da li sam uhapšen. Rekli su mi da narušavam javni red i mir, jer pričam glasno telefonom, a zatim pričam, isto tako, glasno dok me oni legitimišu.Verujte, a bilo je na destine svedoka, da nisam bio nikada mirniji. Jesam, priznajem, bio malo glasan i ironičan, ali bih se osećao glupo da me neko napada javno i ne krije mržnju, a da se povučem, da pristanem na taj odnos, da makar ne dam do znanja da shvatam šta mi se događa. Ovo nema veze sa temperamentom, jer na njemu radim. Taj jedan, nazvaću ga “višemrzac”, rekao mi je da bi trebalo da vodim računa kako se ponašam, jer se ljudima predstavljam kao pisac, čime mi je otvoreno dao do znanja da tačno zna sa kim priča. Pitao sam ga kako se on predsatavlja, a on je rekao da je on policajac i da predstavlja državu, a da ja predstavljam sebe. A koga sam ja predstavljao na gostovanjima u EU i u Kini? To me je nateralo da se nasmejem, ali mi nije bilo svejedno. Sada kada ovo pišem, više mi ništa nije smešno. Čime ja to bodem oči? Da li bi trebalo da se bojim da će određena grupa udruženih policijskih službenika, jednog dana, da me sačeka sa palicama iskred kuće i naprave me invalidom, zato što osvajam svoju slobodu svojim mišljenjem i svojim radom, ne ugrožavajući nikoga. To, valjda, nije u modi. Da li je u ovoj državi sve rešeno, pa još da se reši i moje glasno pričanje na telefon. Nisam bio glasan kako umem da budem. Da li neko ko radi i služi dobru treba, sutra, da šeta sa decom i da se boji da će glasan smeh da iritira organe vlasti, policajce da ga ispendreče.
Napravio sam uvod u kome sam rekao istinu o sebi i svojoj naravi, tako da bi svako mogao da pomisli da sam dobio šta sam zaslužio. Ali, verujem u to da ste pažljivi čitaoci i ljudi koji mogu da narave razliku između namere i slučajnosti.