Mrznem se često od dodira tuđih radosti koje su kao upućene meni, manje meni, više nekom mom trenutnom uspehu. Toliko su očigledno prazni da im se može na trenutak osetiti miris te hladne zavisti, hladne, čelično hladne, koja mi kupa um sve većom brigom da je ovaj svet toliko okrečen zlim snovima i bednim pakostima.

Crpe mi i ono malo energije što je preostalo iz te silne borbe, pa taman da se malo odmorim i to sačuvano podelim sa njima, dodje mi u borbu da se vratim, makar stajao u prvom redu, čak i bez oružja. Nekad je daleko od svih, u nekakvom uskom paklu, smeštenom dalje i od namanje sreće, zaista bolje nego bilo gde ovde. Negde tamo, gde još ta borba traje i gde je glava stalno u torbi, ume biti mnogo lepše i slobodnije čak i od rođenog doma. Ne kažem da je to normalno i da je stalno tako, čitavog života, ali ponekad, eto nekad je zaista lepše, ma koliko teško bilo.

I eto nas tu, sad, medju tim pogledima i zlatnim osmesima; zlatnim zato što su široki da se zubi samo vide, a može se ta njihova laž lako spoznati. Dakle lažni su samo dobro upakovani. Eto nas tu kažem, i sad ćemo se malo lagati i piti u tu našu čast i pobedu, a onda ćemo se rastati, kao srećno.

Mimoilazićemo se na tom, dugo očekivanom rastanku, sudaraćemo se, jer smo zbunjeni, jer sam ja ja i bili su ovde zbog mene, a oni su oni i kako to ja mogu večeras imati svoje veče, a oni ne. Sem tu najbližih iz porodice i nekih odanih prijatelja, koji su godinama ranije tu odanost već dokazali, što u malim što u velikim stvarima, nema niko da je iskren i to čak u nekim momentima ume i da pokaže, kao da namerno želi svoju zavist reklamirati.

To je život, skupina prolaznih likova, oblak nekih prividno dobrih ljudi, a u suštini dušmana. To je pozornica laži, bedna, imaginarna ljubav. Čemu ti ovde uspeh služi sem da se kitiš njime pred oreolima mržnje, prikrivenom zlobom i mizernim, isfoliranim osmesima. Tako se naši dani svode na teže borbe od onih koje se dogodiše više vekova pre ovoga, jer tada se znalo šta je obraz i poštenje, šta je iskrenost, a šta laž. Šta ti onda ostaje, sem jedne jedine istine, da se boriš u toj najtežoj borbi i da visoko podigneš glavu, a da sve ostale retrovizore i poglede usmeriš i prema prijateljima i neprijateljima, jer u ovoj igri nema mnogo pravila. Sve se svodi na jedinstvo nas samih, našu volju koja korača izdvojena od ostalih. Svako bije svoju bitku i nema mnogo poštenih. Bijemo je i sami sebi palčeve držimo.