Preko puta – istina

 

Sinopsis romana “Preko puta – istina”

 

Roman “Preko puta- istina” je autobiografski roman, ispovedna proza. Autor, tj. glavni junak, na razne načine pokušava da iz Srbije ode u EU, u potrazi za boljim životom, u vreme kada je to za mnoge bilo neizvodljivo zbog političkog stanja u zemlji i komplikovane procedure za dobijanje vize. Radnja počinje u kamionu kojim autor kreće na put ka slovenačkoj granici, koju mora da pređe ilegalno, jer poseduje pasoš u kome nema potrebnu vizu za ulazak.

Dok grabi životnu šansu, na zahtev vozaca kamiona, on počinje da ispoveda svoj život u osam neverovatnih priča, nabijenih iskustvom, emocijama i neobičnim ljudskim sudbinama. Glavni junak ih priča tako da podsećaju na  uzbudljive pokretne slike sa filmskog platna, ali da roman ne gubi književni smisao, ni filozofski pogled na život.

Njegovo pripovedanje postaje generator motivacije za čitaoca i ogleda se nedvosmislenim porukama. On bira priče koje su na granici šokantnog, ali su one pitke i emotivne, tako da čitaoca nijednog momenta ne ostavljaju ravnodušnog. Tu granicu jasno uspostavlja iskrenim odnosom prema događajima koje opisuje, kao i snaznim emocijama koje ne krije, već ih ističe u prvi plan, vraćajući se do najsitnijih detalja u vezi sa ljudima, mestima, doživljajima i saznanjima koji se pominju. Veoma jasno zadire u prošlost i sa ogromne vremenske distance gleda duboko, najdublje u samoga sebe.

U prvoj prici koja nosi naziv Put, opisuje donosenje odluke o ilegalnom prelasku granice, susret sa vozacem i gotovo epski rastanak sa devojkom. Autor se koristi izuzetnim deskriptivnim stilom kojim nagovesatva uzbudljiv nastavak putovanja i predocava citaocu da ce imati zajedničko putovanje kroz njegov uzbudljiv život.  takođe, autor konstatnim digresijama, koje su ponekad čak išarane humorom i vrlo specifičim metaforama, održava tu priču u jednoj liniji i ne dozvoljava čitaocu da knjigu odloži za neko drugo čitanje. U drugoj prici  – Bombardovanje, glavni junak opisuje Srbiju, svoj grad Uzice, kao i svoje roditelje, komsije i drugove, u teskoj i vanrednoj situaciji, sagledavajuci njihove poteze i odluke, testirajci samog sebe, svoj moralni i ljudski potencijal dok gleda smrti u oči.  U priči “Slatki problemi” autor detaljno opisuje srednju školu, pubertetske dane, ali i prelomne momente u kojima oslikava svoj odlazak iz rodnog grada na studije, kao i sve ono što se zatim dešavalo u Beogradu, 1999.godine, viđeno očima jednog brucoša, iz provincije. Pričom ‘Pozornica’, čitaocu se predstavlja neobična crtica iz života srpskih nemirnih srednjoškolaca. Suočavajući ih sa strahom, oči u oči, na improvizovanoj pozornici, na kojoj, u neverovatnim okolnosotima, glavni junak te priče, među svojim prijateljima i poznanicima, otkriva hrabre ljude, ali i kukavice koje je iznuđena situacija izbacila u prvi plan. Autor parafrazira život i smešta ga na 20 kvadratnih metara improvizovane pozornice, ispred svetala automobila, gde maskirani glumci, klinci, prepadaju svoje drugove. Priča ‘Sivi anđeo’ opisuje autorovu bezgraničnu ljubav prema devojci koja je bila narkomanka na heroinu. Glavni junak je spreman da, ogolivši najčistiju emociju, stane nasuprot najvećeg ljudskog poroka i započne borbu da sačuva njen život i svoju ljubav. U pričama ‘Pad’ i ‘Holandija’ autor  ukazuje na to kako je život prepun obrta i kako ga je splet, naizgled slučajnih okolnosti, odveo mimo plana, do mesta na kome može da se izgubi glava. U tim pričama ima droge, beogradskih i holandskih mračnih ulica. Autor ih daje na dlanu i ništa ne krije. Dokazuje da hrabro otvara teme koje je retko ko ranije otvarao. Roman zatvara priča “Sloboda”, u kojoj autor kamiondžiji pripoveda akcionu filmsku storiju o poslu svojih zemljaka u inostranstvu. To je ta čuvena priča po kojoj se snimaju najmoderniji američki filmovi o mladim momcima sa balkana, koji u potrazi za srećom kolima ruše zlatare evropskih gradova.

Svim pričama fascinirian kamiondžija i glavni junak stižu na odredište, do slovenačke granice, na koju su se zaputili. Roman koji je pisan u iskrenom pripovednom tonu, kao omnibus, na kraju postaje celina, prikazujući u svoj punoći glavnog junaka koji uspeva u svojoj nameri. On prelazi granicu, zastaje i šalje motivacionu poruku čitaocu. 

image

sivi andje

ivo

drugarstvo

majka

 

zabranjeno

 

ideal

11006448_1091995514160107_3848305800047888459_n

11054370_1089138584445800_755606986501111839_o

11074435_956084821098267_6334631456151620258_n

 

 

 

#prekoputaistina #odeljak #deo #citat #misli #citati #at #život #istina

#prekoputaistina #odeljak #deo #citat #misli #citati #at #život #istina

11101249_10203697338825206_315818506798837027_n

aaaaaaaa

1536655_10155699272285284_7877582258485407234_n

 

prekoputa

Osvrti na roman:

Mihail Bahtin je rekao: „U umetnosti je čovek ceo.“ Tako je i Andrija Terzić u svom prvom
romanu „Preko puta ‒ istina“, ceo. Svoj i ogoljen. U svojoj slobodi, na svom putu, zacrtanom.
Ovo je ispovedna proza, pisana „krvlju“. Istina se jedino tako i može pisati.
Otvoreno, jasno i glasno, percepcijom istraživača i minucioznošću pripovedača, govoriće o sebi,
a zatim i o svemu i svakom, ko ga na ovom životnom putu prati, dok mu „svi organi postaju
jedno veliko srce“, koje uvek „uzlupano kuca“. Nemojte se, onda, začuditi kada vam, od siline
njegovih emocija, u jednom momentu zadrhte kolena, a već u drugom se smejete, jer niste ni
svesni da ste na mestu događanja ‒ „in medias res“. To je njegov stil.
Sve treba nazvati pravim imenom, onako kako jeste i bez okolišanja. Istini gledati u lice. Zato
prezire hipokriziju.
Spreman da uči, ne suprotstavljajući se „božjem planu“ i istinski hrabar, uronjen u svoje životne
sokove i stramputice, plivaće i isplivati, poput svih koji ‒ u svom izboru ‒ žele da osete, kao i on,
„lepotu letenja“.

Irena Miletić, urednik

 

Priča koja će svakako imati svoju publiku, jer je zanimljiva i surovo iskrena. U pitanju je delo
talentovanog i lucidnog momka koji ovaj roman i piše kao da prolazi kroz izvesno pročišćenje i
sazrevanje, koje nas ne može ostaviti ravnodušnim.Najveća vrednost ovog romana je, čini mi se,
u autentičnom i mnogostrukom liku naratora, njegovom preobražaju i sposobnosti da sa izvesne
vremenske distance pogleda duboko, najdublje u samog sebe.

Mirjana Blagojević, profesor

Odeljak iz romana

…On se još pre tog pitanja izjasnio da je dobar slušalac, a loš narator. Rekao je da mnogo voli interesantne, uzbudljive životne priče. Svoj život je smatrao isuviše prostim i nezanimljivim. Nije doživeo nikakve vanserijske dogodovštine vredne pomena, a nije ni umeo lepo da pripoveda, za razliku od mene koji sam važio za dobrog govornika i interpretatora. Možda je on to i uvideo za ovo kratko vreme koliko se znamo ili mu je pak bilo logično da od mene može čuti nekoliko priča, kakve potajno godinama priželjkuje da sazna.

Na trenutak mi je delovao kao da me idealizuje, a to je jedna od stvari koju zaista zameram ljudima. Kada vas neko idealizuje, niste u prednosti. Zamrzeće vas kada otkrije da i vi grešite i imate mane. Previše vas je voleo tako idealne, pa kada je saznao da ste i vi na neki način ranjivi, osetio se prevarenim. Izdali ste ga, iako mu niste tražili da u vama vidi idola.

Čudno me gledao kao da je želeo da izmeri dužinu moje očne duplje. Video je u meni prosvetitelja, jer je godinama maštao o istini kakav život vode ljudi koji su spremni granicu preći kamionom. Bio je ubeđen da se naše priče razlikuju od drugih.

Iskreno, neke priče koje držim duboko u sebi, kao najveće tajne ovoga sveta, zakopane kao dokaz moje privrženosti i poštovanju ljudi, nikada ne bih ispričao ni za porodičnim stolom, a kamoli u četiri oka sa prijateljem koji je iz drugog sveta i koga sam video dva puta u životu.

Tako smo ostatak puta preko Batrovaca, pa zatim kroz celu Hrvatsku proveli tako što je Sreten slušao i poneki put se umešao kratkim pitanjem, a ja sam pričao, uredno birajući priče, bežeći samo od one na kojoj je on insistirao. Sećam se da nam je vreme letelo. Sretenov lik zračio je beskrajnom srdačnošću. Dok su ulice isparavale od vreline, mi smo jurili, nošeni toplinom našeg sveta. Ja otvorene duše, a on načuljenih ušiju i milog osmeha. Presecajući suv i gust vazduh, prestali smo da obraćamo pažnju na svet izvan kabine. Imao sam u glavi bar dvadeset priča. Neke, možda zanimljivije od ovih, morao sam iz više razloga da izostavim. Sunce je i dalje peklo, a omorina se lepila za stakla…

…Svi oni koji misle da je lako spakovati svoj život u jedan ili dva kofera, pozdraviti se sa najmilijima i otići, u većini slučajeva greše. Mi gazimo poput velikih vojskovođa koji srcem idu u krajeve za koje su samo čuli i to iz priča kojekakvih ljudi kojima je teško verovati, noseći breme veličine neba. U jedan mali neseser radosne boje uguramo sva svoja osećanja, zgužvamo po koju suzu i sve nežnosti koje su nam mile. Zaključamo ga i ostavimo kod kuće, nadajući se da ga do našeg povratka niko naći neće i da to uvek krijemo od drugih i sebe samih. U lepim pričama to nećemo pomenuti, jer nalik tim istim vojskovođama, niko za taj neseser ne sme znati. Manje će nas ceniti i naše ideje ne baš pametnim zvati. A obratno je. Čovek je satkan od ljubavi, kamena stvorenog peskom emocija i starog korova u dubini. Ko kamena ima više, taj je bolji, a ko korova, taj je lošiji i zavidniji. Otuda nam se kameno srce naizgled čini ružno, a to je samo maska. Ono što njega u dubini čini jačim nije korov, već ljubav…

Jutro nam je donelo sunce, svež planinski vazduh, malo kafe u trku, konfuzne mozgove, par dečjih zaljubljenih pogleda i brz povratak u Užice. Dok nas je Milica pratila do kola, osećala je u vazduhu da se između nas nešto dogodilo. U autu nismo mnogo pričali. Dogovorili smo se da o svemu lepo razmislimo. Na meni i u meni je ostao samo njen miris. Čitavog dana ništa nisam mogao da jedem. Probao sam, ali pri samoj pomisli hrana je bežala iz želuca nazad. Ti takozvani leptiri ili kakvi god insekti nastanili su moj stomak, kao da im je to tle jedino preostalo na ovozemaljskom svetu. Svevišnji piše scenario u kome je ljubav obično propraćena patnjom i bolom. Merdevine, ni bilo kakva druga pomagala za penjanje i preskakanje tužnih delova, ne postoje. Pitanje je koliko je čovek spreman da se žrtvuje zarad cilja, zarad ostvarenja svojih snova ili je sve samo hodanje u začaranom krugu koje nikuda ne vodi. Da izbrišem prošlost ne mogu, a da vratim dan ranije nije moguće, pravo na popravni ne postoji i spreman sam da ispaštam zbog svojih postupaka.
Tog momenta mislio sam sledeće ‒ nekad je divno zaljubiti se u zabranjeno. Još divnije je pokušati od tog zabranjenog napraviti dobro odbranjeno. Ako od toga nastane ljubav, ta ljubav će biti jača od svake spone života. Nikada je niko zabraniti ne može i pobediće sve!
Naredna tri meseca proveli smo u svojoj čudnoj, posebnoj ljubavi. Uživali smo sve do momenta kad sam joj saopštio da odlazim. Nikako s tim nije mogla da se pomiri, tražeći način da me odgovori, izmišljajući kojekakve razloge, ali nije zahtevala i to je mnogo otežavalo stvar. Mislio sam ako mi bude postavljala uslove da će to značiti da me ne voli dovoljno i da neće imati snage da me čeka. Potajno sam se nadao da je tako, jer bih lakše mogao da raskinem s njom i brže je prebolim, ali ona je bila nalik ženama srednjeg doba koje su pratile svoje muževe u borbu, ostajale da čuvaju kuću, moleći se za sreću i zdravlje, čekajući dragog da se vrati svome domu. Poštovao sam to više od svega drugog.
Pre nego što sam se sreo sa Sretenom tog jutra, rekao sam joj da ću proći kroz Beograd da se pozdravimo. Ona je živela i radila u tom gradu već više od pet godina. Pošto je došlo do promene plana, pozvao sam je. Nisam mogao ni da pretpostavim kako će reagovati, jer mi je nekoliko dana ranije rekla da mrzi rastanke. Dugo je zvonilo. Konačno se javila:
„Ej, ljubavi, dokle si stigao?“
„U blizini sam, zar me ne osećaš?“
„Znam da nisi, zato te i pitam i ne šali se tako, znaš da sam nervozna zbog tvog odlaska!“
„Na pola puta. Zovem da ti kažem da je došlo do promene plana, ljubavi.“
„Ne ideš?!“, upitala je oduševljeno.
„Ne, bre… ne… Ostajem da spavam večeras u Beogradu, pa nastavljam sutra dalje.“
„Hmmm. Ponadala sam se. Sakriću osećanja. Pričaćemo kada se vidimo. Radim do pet. Posle toga sam tvoja.“
„Uvek si moja. Želim da budeš svesna samo jedne stvari. Od svih stvari najviše volim tebe. Najlepše stvari zapravo i nisu stvari. Ti nisi stvar, ali svejedno te volim. Čujemo se… Ljubim te!“
„Ljubim te najviše, bebo!“

*

Pogledao sam Sretena koji je grickao mali ostatak čačkalice i pevušio neku starogradsku pesmu. Jakim rukama opasao je volan, dok su mu ramena igrala prilikom ulaska u krivinu. Vozio je brzo, tek toliko da ne bude kritično. Sunce je otvoreno prkosilo tik iznad nas, u nekim momentima kao da želi sesti na krov. Ispred nas, dvoje mladih u zatvorenom kabrioletu vozili su veoma sporo, kao da su uključili auto-pilota i vodili ljubav, ne mareći za svet oko sebe. Vijorili smo iznad tog malog automobila, zamalo ga pretvorivši u palačinku. Sretenovo lice bilo je savršeno ozbiljno i dostojanstveno. Obratio mi se, gledajući me direktno u oči:
„Bićemo na vezi. Da znaš, gde ostavimo kamion, tu ćemo se ujutru naći na kafi. Ako odlučiš da ideš, nastavljamo dalje, ako ne, ja idem sâm, imaš vremena da sve staviš na papir i dobro razmisliš.“
„Pošteno! Da se sad ništa ne izjašnjavam, jer ko zna šta nosi dan, a šta noć!“, odgovorio sam mu, ali sam već znao da ostajem pri prvobitnoj odluci.
Isključili smo se za auto-put i sigurno se kretali ka pumpi. Sreten je pevišuo neku izvornu pesmu, nalik pijanim seljacima ispred zadruge. Žena srednjih godina u plavom „pežou“ bezuspešno je pokušavala da nas pretekne levom trakom, pričala je u suvozačev prozor i izgledalo je kao da je psovala. Nismo imali vremena da se svađamo s njom, jer smo bili koncentrisani na isključenje na posed na kome je bila smeštena pumpa. Tu je bio i veliki parking, koga su godinama unazad koristile kamiondžije. Baš tu smo se i mi prakirali. Nakon izglaska, telefonirao sam Biljani da dođe po mene i zatim smo ušli u restoran da popijemo kafu i na miru ih sačekamo.
Sunce je i dalje neumorno pržilo. Restoran je bio prolazno mesto koje dnevno primi na stotine vozača i njihovih saputnika. Sreten je veoma dobro poznavao osoblje, što me uopšte nije iznenadilo, jer je on ovde bio prečest gost. Šankerica je glancala već uglancane čaše i očigledno priželjkivala da neko nešto poruči. Gojazna, sa velikim podbratkom i rumena u licu, reklamirala je svoja bokserska ramena, na koja se spuštala duga crvena kosa. Simpatičnog osmeha, tiho nas je pozdravila.
Sedeli smo dugo i gledali jedan u drugoga. Menjala su se pića ispred nas, ali pogledi su i dalje bili obuzeti nekim potajnim strepnjama koje su se završavale negde u daljini, uvek podsećajući nas da se koraci koje preduzmemo neće sami organizovati. Pričali smo čitav sat o temama koje su se menjale poput vremena u jesen. A zatim nas je prekinula ona. Ušla je tiho u restoran, ali zagonetno primetno. Njen osmeh je sekao prostoriju. Kosa joj je bila zategnuta, a usne su se presijavale. Prišla je stolu i zagrlila me. Sve je stalo, sem Sretenovih očiju. Zatim sam ih upoznao. Bili su oduševljeni jedno drugim. Takvi su bili Biljana i Sreten. Divni. A slični se sličnima raduju. Nakon 20 minuta, Biljana i ja smo ustali. Sreten nas je gledao nekako tužno, kao da mu je bilo žao što odlazimo.
„Vidimo se ujutru, druže“, rekao sam mu, dok sam čvrsto držao Biljaninu ruku. Otišli smo i ostavili sve za nama, kao da nam je bilo svejedno.
Sećam se odlično te večeri.

“To je bio naš život. Kada si na sve spreman, moraš biti spreman i na to. Da te, ako treba, neko probudi u pola noći i kaže ti: „Trči!“, nag ako treba, ti ćeš trčati. Ako to ne možeš da shvatiš, onda i ne odlazi na ovakav put. Put kao što je ovaj nije šala. Neki ljudi, koji su otišli jednom na ovakav put i sreća ih preduhitrila, te se vratili i pre nego što su suštinu shvatili i, pre svega, najveću težinu istog videli, oni takođe ne znaju kakav je on, zapravo. Tako svojim kasnijim prepričavanjem nečega što je samo njihova uobrazilja, drugima prenose kao da je lak. I tako unose pometnju. Mnogi jednom uzjašu konja, pa sami sebe ubede da su ergele projahali.”

“Pre svega, shvatio sam da čovek nikada ne zna šta ga čeka ni na prvih par koraka nekakvog puta, a kamoli na sredini ili na njegovom kraju. On samo može da sanja, priziva divotu tog istog puta i živi sa ubeđenjem da će on biti baš onakav kakvog ga želi proputovati. Od te noći nikada više se nisam radovao unapred. Nisam planirao zabavu, niti svoju sreću. Nisam žudeo za nečim što će tek biti. Jednostavno, nikada više nisam voleo da pričam i mislim na nešto u budućnosti, a da pritom nisam bio obazriv. „Ko se na mleko oprži i u jogurt duva.“”

Odeljak “Sivi andjeo”, roman “Preko puta istina” A.T

“Sada je drugačije.
Umirao sam danima bez nje. Nigde nisam izlazio. Zaključao sam se u stan kao da će me dnevno svetlo pretvoriti u prah. Cimer je pokušavao da mi pomogne ali nije uspeo, a ona, ona je zvala čak i njega. Sve je pokušala, ali nisam želeo da je vidim. Na mom upalom licu svakodnevno se moglo videti odsustvo bilo kakvog izraza. Slabo sam jeo, smršao sam deset kilograma i to je trajalo čitav jedan mesec.
Onda sam posustao u svojoj rešenosti. Jedne noći čekala je na stepenicama ispred zgrade četiri sata dok se nisam pojavio. Kroz plač mi je ispričala čitav svoj život, a ja sam ćutao i slušao. Otac ju je ostavio na rođenju, brat joj je još odavno otišao od kuće, bivši dečko joj je umesto ramena za plakanje i bodrenja dao heroin. Konzumirali su ga zajedno dve godine, pobegla je od njega, ali nije uspela od droge, iako je više puta pokušavala. Teško je ostati ravnodušan pred takvom pričom i istinom da je život zaista nije mazio. Tad sam bio siguran samo u jedno ‒ u njeno dobro srce. Veliko srce je poput morskog plićaka, prozirno, a tako divno.
Upijajući me svojim hladnim očima, moleći za oproštaj, naslonio sam se jednom rukom na zid kao da je štitim. Zavladao je muk. Više minuta smo razmenjivali nostalgične poglede. Lice joj je izgledalo umorno, željno osmeha koji joj samo ja mogu nacrtati. Morao sam joj pružiti šansu, makar kao prijatelj, jer je ona to i više nego zaslužila. Nisam hteo da je ostavim da istrune. Nasmejao sam se od srca i uhvatio je rukama za obraze, tiho rekavši:
„Ne brini, pomoći ću ti, a zaslužuješ i više od toga. Volim te.“
Zagrlila me je jako i glasno ponavljala: „Volim te. Volim te. Volim te.“
Zatim je nastao višemesečni pakao. Robija na slobodi. Metak bez pucnja. Život bez života. Ljubav sa svakodnevnim bolom. „Skidala se“, pa se „navlačila“. Taj đavo žute boje ubio joj je centar za rasuđivanje. Ponekad bi gledala kroz mene i uredno klimala glavom, jedva čekajući negde da zamakne da se „sredi“. Jurio sam dilere, branio da joj prodaju, „skidao“ sam je, par puta vodio na kliniku. Strepeo sam od histerije, agonije, paranoje, svake vrste fizičkih i psihičkih kriza. Noći proveo daleko od svog života, dane sve bliže nestanku iz njega. Osećaj pogrešnog obuzimao bi me tokom jutra, a opet, svako provedeno s njom izazivalo je iskonsku sreću. Jer dočekala bi me ona, onako sveža i prirodno nasmejana, puna života i ljubavi, a onda bismo nakon nekoliko sati opet bili u igri. I sve tako u krug. Unedogled. Pa onda tri dana laži, jedan dan nepričanja, tri dana ljubavi.
Čak sam je to leto, poslednje naše zajedničko, i odveo na Zlatibor u drugov apartman. Ponekad sam je vezivao za krevet. Skidao sam je „na suvo“, ali to ništa nije vredelo. Ona je prestajala, ali nakon nekog vremena uzimala opet. Njena želja je bila iskrena, ali očito nedovoljno jaka. Bila je peviše „navučena“, a imala je devetnaest godina. Svet je tek trebalo da upozna, jer toliko još boja u njemu ima. Bilo mi je mnogo teško poslednja dva meseca veze, svake noći sam razmišljao da je ostavim. Nisam mogao da prelomim sve do 15. decembra te godine. Ostavio sam je na njen rođendan i nestao. Rekao sam joj da me ne traži, da nikada više neću biti sa njom i zakleo se. Pobegao sam iz Beograda za Užice. Zatim sam nekoliko meseci živeo na relaciji Užice–Beograd. Do kraja februara nisam mogao da izađem iz emotivnog rasula, da bih u mart najzad ušao pomiren sa samim sobom. Preboleo sam.
Ubrzo je došao maj. Postoji jedan odličan grafit ‒ „Jednog dana kiša je padala dva dana“, a ja bih ga izmenio u ‒ „Tog dana, dan je trajao dva dana.“