11889566_1050184721688276_5886289901975699900_n

Znam da ću da učim dok sam živ i da dosad još ništa bogznašta nisam naučio, da će mi trebati godine i godine da naučim još mrvu svega onoga što bi trebalo, ali isto znam da sam tih nekoliko pravila doktorirao.

Da je najveći uspeh u izlaženju pred samoga sebe, da je najveća hrabrost kroše u svoje telo, da je najveća svetinja moliti se da Bog u tebi pomoli se Bogu na nebu.

Znam da je dobro uvek jače od lošeg, koliko god to toliko očito bilo laž kada se gleda samo površina.

Znam da je pravda spora, ali dostižna, iako to izgleda toliko smešno kada se gleda površina i nekoliko stepenika ka dubini.

Znam da je ljubav mnogo, ali nenormalno mnogo puta jača nego mržnja, ma koliko god to bilo apsurdno kada se gleda površina i jos nekoliko kilometara ka dubini.

Znam da ovo sve pišem i da se mnogi koji razmišljaju drugačije smeju, ali oni moraju da znaju da sam se ja sa mrtve tačke pomerio samo zato što sam u ovo iskonski verovao i zato što ću napraviti još milion koraka ka nedostižnim visinama, samo zato što kopam svoje zlato od života samo u dubini.

Za mene je površina nešto kuda prolazim, ne dotiče me, ne interesuje me. Nema je. Za mene je površina mesto koje sam primoran da prođem. Da znam neki drugi put, nikad je video ne bih. Za mene je ta vaša površina samo uboga prokletinja. Tunel čiji se kraj vidi, tako jasno, ali ne svima. Tu leži genijalnost.

Ko vidi svetlo na kraju tunela te površine, video je početak igre, koja naizgled čini se jednostavna i neinteresantna. Ta igra vredi mnogo. Vredi života. Onog pravog cenjenog života. Života koji svoje naslade meri i u muci i u tuzi i u nesreći i u boli. Podjednako kao u svemu drugom lepom i milom.

Ko dodirne zlatna vrata dubine, ima šansu da bude pobednik te igre.

A pobeda ne nosi nagrade, ona samo zapisuje pobednika u večite.

Tvoje je da biraš, da li misliš da igraš ili si stvarno u igri.