Kada se ko kroz trnje probijaš kroz život, retko se desi da ti neko pokaže put kuda ćeš najbolje izaći na čistinu. Retko se desi da ti neko pokloni i parče osmeha. Retko se desi da te neko kasnije pita kako ti je bilo dok si se kroz to trnje probijao. Znaju čak i da ti osporavaju dužinu te tvoje borbe, znaju čak da ti se podsmevaju za nju, znaju da ti borbu predajom nazivaju, iako je to samo borba i ništa sem borbe. Kasnije, kada ti uspeš na svoj način da se iz svog tog beznađa izvučeš i kada konačno dođeš onde gde si se zaputio, dobićeš bezbroj reči hvale. Bezbroj tapšanja po ramenu. Bezbroj javnih i nejavnih odlikovanja. Poneće te život, jer život je jedan i on sve podjednako nosi pa zato valjalo bi da znaš da nije sve to u tom novom, belom svetu, belo i da se iza svake lažne bele boje krije sve sem bele.
Čuvaj se i ovih i onih. Nije tačno da kada izađeš na čistinu imaš mnogo prijatelja i nije tačno da je onda lakše i nije tačno da je sunce drugačije. Tada, kada se iščupaš iz tog beznađa, u kom si godinama ostavljao srce i sebe celoga, moraš dobro da gledaš u kom smeru ideš i sa kim. Nema mnogo iskrenih reči u ovoj našoj đavoljoj varoši od života, nema mnogo iskrenog podržavanja, nema mnogo one istinske ljubavi. Čuvaj se tuđe zavisti koja je i tog koji zavidi opčinila, čuvaj se tuđe ljubomore, jer taj što je pokazuje ni sam ne zna da je pokazuje i čuvaj se svih onih koji su te voleli bez veze, a sad te bez veze ne vole, jer oni ne vole ni sebe same.
Jedan život imaš, jednu majku imaš, pored ili u srcu. Jednog sebe imaš. Samo se čuvaj i bori. Pravedno. Voli i ne mrzi. Svi ti, koje pomenuh, biće nevidljivi, a tebe će Gospod Bog za tvoju borbu nagraditi.