Od dana kada je završila Fakultet dramskih umetnost u Kini, Amanda Jun razmišljala je samo o filmu u kome će glavnu ulogu igrati južnoevropljanin. Ona je markantna, zgodna, uspešna žena i ne voli da gubi vreme. Usne su joj pune, a oči boje ćilibara i zagonetno lepe. Jak karakter uvek je bio glavna snaga njene prirode, ali trudeći se da uradi više nego što je za taj dan planirala, uvek joj nedostaje nekoliko minuta dnevno. Ponekad i čitav sat. Mesecima je već u Holandiji, gde temeljno slaže kockice i prirema logistiku za projekat svog života. Danas leti za Beograd i jako je uzbuđena zbog toga. Ispušta stvari iz ruku koje želi da spakuje u veliki sivi kofer. Saginje se i uzima punjač za mobilni telefon sa poda i dva para donjeg veša. Ubacuje ih i naglo se okreće. Gunđa nešto kiselo u bradu. Zatim se njeno mrko lice preobrazi u radosne obrise.  Dugački prsti kao joj da se sapliću jedan o drugi. Naočare za vid podigla je na čelo. Ostavila je iza sebe četrdeset i pet godina turbulentnog života gazeći ka ciljevima, svakodnevno zadavajući sebi novi i novi. Najveći i najsvetliji odavno stoji na nevidljivoj tabli ispred nje.

Zastajkuje svaki put kada se približi garderoberu. Uspela je da, za taj relativno dug period života Amsterdamu, prepuni garderober i to joj je otežavalo pakovanje. Potajna želja da ga sada teleportuje u Beograd ostala je neostvarena. Kada je konačno uspela da zatvori kofer, počela je da slaže sitnice u ručni prtljag. U narandžast kofer klasične veličine koja je zahtevana propisima aviokompanije, stavila je najmanju bočicu svog omiljenog parfema, stik, vlažne maramice, jednu majicu, knjigu “Zapisi iz mrtvog doma” Fjodora Dostojevskog i bestseler roman po kome piše scenario za film.

Sudaranje sa samom sobom je ostavljala za neke druge dane kada bude imala više vremena. Obukla je teget kardigan. Pogledala se nekoliko sekudi na ogledalo, nasmejala se i izašla iz stana.

U taksiju je mislila o Pekingu i Beogradu, o sunčanim danima na Tajandu, a najviše o scenariju. Izvadila je tabet iz svetlosmeđe torbe i poslala dva mejla svojim saradnicima. Pogled joj je postao tup upravo kada je taksi prolazio pored najstrožijeg istražnog zatvora u Holandiji – “Bijlmerbajes”[1]. Duboko je udahnula. Tamnoputi taksista je slušao radio, nije ništa pričao u toku vožnje,osim kada joj je ispred aerodoroma “Šipol” kroz zube rekao:
“Cena vožnje je dvadeset dva eura”.

Dala mu je trideset i zahvalila mu se.  Nasmejala se. To joj nije uračunao u bakšiš, iako je trebalo. Ali, neki ljudi u bakšiš samo novac računaju.
Bio je sunčan dan. Tih, bez vetra.

U avion je ušla nakon jednog sata i potražila svoje sedište broj 43. Njeno mesto je prvo u tom redu za troje. Stavila je kofer u odeljak iznad, sela je i nekoliko puta duboko udahnula. Zatim je izvadila telefon, nagela se ka prozoru i slikala krilo aviona.

Vratila se na svoje mesto. Nežnim dodirima kažiprsta po ekranu androida ulogovala se na Instagram i postavila sliku. U opis slike stavila je naslov srpske himne “Bože pravde”, a u mesto za lokaciju napisala je “Šipol” Amsterdam.  Naslov je znala da izgovori i napiše na srpskom tako da je već nakon jednog minuta imala tri lajka i dva komentara od prijatelja iz Srbije. Fascinirala je ta njihova ljubav prema domovini o kojoj je poslednje vreme slušala.

Dok je koračao prema njoj stjuardesa je preko razglasa aviona zamolila putnike da ugase elektrosnke uređaje. Odmah je isključila telefon i stavila ga u džep od sakoa. Podigla je glavu. Mladić je stajao pored nje.

Sunce. Peče. Ležim na pletenoj ležaljci presvučenoj mekanim crvenim materijalom. Pijem koktel, veoma gust, sladak poput samog šećera. Pogled mi je prikovan za tačku u daljini. More je mirno i svetloplavo. Pesak pod nogama topao je. Naočari za sunce kao da su teške jedan gram. Odlično mi stoje, tako se osećam. Lepo mi je, a kad mi je lepo, sve mi odlično stoji. Miris mora i celokupne morske flore struji mi mozgom poput osećaja koji bi u meni probudio pogled na kofer pun ljubičastih novčanica. Sve je tako idealno. Jedino što me buni je ta nepoznanica odakle ja ovde i kako to da sam sam. Na čudan način ta pitanja brzo nestaju kao da me ne interesuju. Potajno sam svestan da želim odgovore. Osećaj je divan, mešavina zaljubljenosti i straha. Noge su mi donjom daščicom ležaljke presavijene u kolenima. Sada gledam u nebo, osluškujem nešto što bi mogao biti zvuk ptičijeg osmeha. Vetrić lagano mrsi kosu, samo mi je nejasno kada mi je toliko porasla. Zapravo, mnogo toga mi je nejasno, ali s obzirom da uživam, ne obraćam pažnju. Čoveka, kada je opsednut nečim preterano lepim, možeš  i da ukradeš. Smejao bi se, a ne bi ni primetio. Sunce je blisko i menja boje pritajeno, polako. Nisu to drastične promene, ali čas posvetli, čas potamni i sve tako ukrug. Posmatram ga i kudim svoje naočari koje krive sliku mog trenutno jedinog prijatelja. Odjednom se po otvorenom nebu naslagalo nekoliko tamnijih oblaka čudnih oblika. Smežuraju se i sastavljaju nalik lavi koja se pripijanjem sitnijih delova širi i pokriva veliki prostor. Postaju sve crnji i crnji, a na krajevima boja im se topi u boju sveže džigerice. Prizor mi izgleda sve prisniji i realniji, a slike koje vidim stvarne su.

Zatim se naglo smrači i nastade noć. Tamna, poput onih u planinama bez snega. Hladan vetar udara mi u leđa i hladi mi bubrege, kao da sam ih do pola smestio u dubeći zamrzivač. Nikad nisam osetio takvu hladnoću. Ustajem. U sedećem stavu zbunjeno gledam u talase mora koji se lagano podižu i vrte prljavo-sivu vodu. Zvuk koji ispuštaju je hučan i glasan poput zvuka stare parne lokomotive. Pomeram se unazad sigurnim koracima. Malo brže. Dosta brže. Okrećem se i trčim. Beli pesak više nije beo. Nije više ni pesak. To je sada nekakva glina. Lepi mi se po nogama. Tonem. Talasi me obaraju. Blato me grli. Voda me uspavljuje. Tonem sve više. Čujem neki čudan glas. Hrapav i istinit. Blizak. Pomalo ljutit.

Otvaram oči. Gledam ispred sebe,vidim nekakav zid. Žut i sjajan kao da je lakiran. Išaran je različitim potpisima, plave boje sličnih nijansi. Ima ih svakakvih. Peter Harlem ’09. Steven Anvers- love life street forever.Only god can judge me, Alan Amst, 2005. Bećiraj 213 (šta god to značilo, odmah sam prepoznao nepismenog Albanca). Husan Rabat love. Suljo Sarajevo,ljubavi jedina. Blagi smrad i ustajalost nikad provetrene prostorije. Shvatih da sam budan. Okrenuo sam leđa žutom zidu i prvo što sam ugledao je visoki crnac u fino ispeglanom plavom odelu, sa šapkom koja je stajala pravo, kao da je čitav dan nameštao pred ogledalom. Dugmad na sakou sijala su kao mala sunca. Stajao je gordo, uzdignute glave dok mu je lice imalo strogi izraz. Dugačke ruke su savijene u laktovima u njima je držao uredno naslaganu posteljinu, jastučnicu i ćebe. Prišao mi je u dva koraka i rekao na engleskom, ljutito:

-Bacićeš ujutru ovo sve u kantu u toaletu kada budeš izašao na tuširanje. Sve, osim ćebeta, naravno. Svetlo će se ugasiti za pola sata, laku noć i uživaj!–

Nisam stigao ništa da ga pitam, jer je već zatvorio zelena čelična vrata. Zvuk koji je i danas živ u meni. Užasno jak i upečatljiv. Taj udarac metala o metal početak je samoće.